Ne znam zbog čega oni koji su pisali ovakvu vest žele da unište detinjstvo svima nama koji smo se svakog puta kada idemo do Novog Sada i naiđemo do mosta radovali da gledamo sve te mašine, varenje, bagere, kranove i sve drugo što pomaže da se taj most izgradi već decenijama unazad. Nekako, to je bio svojevrsni Skadar na Bojani za sve nas i jedan simbol posla koji nikako da se završi. Ali bili smo mladi, nama to nije bilo važno, važno je bilo da gledamo parni valjak (ne daj Bože da pomislite da je u pitanju grupa), dizalice, lopate, vreo asfalt, kamione, i radujemo se jednom jedinom zanimljivom delu puta do Novog Sada koji je, u tim godinama, činilo se, trajao čitavu večnost. Zbog čega sada, oh tugo, mnogi pokušavaju da promene istoriju i izbrišu nam iz sećanja tako lepe uspomene? Nije valjda da je to zbog toga kako bi se podičili time da su nešto završili u rekordnom roku? Čini mi se da čak i oni rođeni devedesetih mogu da se prisete radova koje je iznova i iznova “otvarao” Mrka nakon bombardovanja ’99e … nije to u redu dragi moji, nije to u redu!

Šta je sledeće, moram se zapitati? Da li će isto tako, kada jednom bude završen, i Hram Svetog Save biti u izgradnji tek dve, četiri ili maksimalno 10 godina, a sećam se da su krst na kupolu postavljali pre mog polaska u osnovnu školu. Ne samo to, već mladi ljudi tog doba imali su želju da se ožene u Hramu ako do njihove svadbe on bude završen. Poženiše se, deca im krenuše u škole, a od potpunog završetka Hrama nas deli ko zna još koliko vremena.

Ajd’ sad ovaj most na Adi neće moći tako da prođe, zaista ga grade ekspresno, ali nemam neke prevelike nade u onaj Zemun-Borča, pa me ne bi čudilo da upravo on bude nova “žrtva” detinjstva dece koja se rađaju ovih dana, a koja će kroz koju deceniju negodovati što se o “njihovom” mostu govori kao o onome koji je završen “za tri godine”.

Priča počinje nekoliko dana pre Uskrsa kada sam u „Blicovoj“ nagradnoj igri osvojio 10.000 dinara (ko nema sreće u ljubavi, bolje bi mu bilo da ga hoće para…). Naravno da sam se obradovao, onako klinački – kao, pale su sa neba pare za Exit. Međutim, nisam ni pretpostavljao da nema tih para koji mogu da plate nerviranje. Zovnem ja broj u „Blicu“, sve vrhunski: “Dođite po nagradu”, kažu oni meni. “Dolazim odmah”, odgovorim ja. Odem u redakciju „Blica“, ponesem ličnu kartu (čačansku), dobitni kupon i šta je još trebalo. Ja, majmun, očekivao da će meni simpatična plavuša da pljune i izbroji 10 ‘iljada. Kad, međutim. Daju oni meni potvrdu da sam dobitnik, i da će me u narednih sedam dana kontaktirati grčka Alpha banka da mi isplate keš.

Ja: U redu, da li postoji mogućnost da novac podignem u Beogradu? Jer stvarno nisam često u Čačku…

Simpatična plavuša: Jao, to stvarno nije do nas… Znaš, kad te budu zvali ti im objasni…

Ja: Važi… Hvala i doviđenja.

Posle 15 dana, naravno, niko me nije kontaktirao iz gore pomenute grčke banke. Globalno razmišljam, umire im država, a ja da ih cimam za mojih 10k. I još kao, ovo je Srbija i dalje, sve mora da čekaš kao moron: SRBIJA + GRČKA = SRČKA. Dokurči meni čekanje i 20. dana okrenem „Blic“. “Dobar dan, ja sam taj i taj…” . Simpatična plavuša: “E, mi nemamo više ništa s tim, zvaće te oni…”. Nije mi više tako simpatična. Polovinom maja, da, da, polovinom maja, zvoni telefon, zovu iz odvratne mi u startu banke. Blago feminiziran muški glas: “Treba mi Marko Marjanović, ovde Vlada iz Alpha banke, ekspozitura Čačak.”

Ja: “Da, ja sam.”

Vlada: “Vaša kartica je gotova, možete da je podignete ovde u Čačku kad god hoćete.”

Ja: “Kakva kartica i kakvom Čačku? Ko je vama dao dozvolu da vi pravite bilo kakvu karticu s mojim imenom? Znam ja da je to za nagradnu igru, ali stvarno, o čemu se radi?”, pitam Vladu.

Vlada mi objasni da je takva procedura, da ja moram da imam račun kod njih. Ja s negodovanjem pristanem na takvu igru. Jer, kao, šta da se radi, realno hoću te pare. Moje su. Dođemo do zaključka da ne mogu da mi pošalju karticu u BG, da moram da je uzmem u Čačku, jer – ovo im je mantra – to je procedura. U redu. Ja im objasnim da ću tek za mesec dana biti u Čačku. Nema frke, kažu, kad dođem, sve će da bude sređeno.

Polovina juna. Stiglo mi pismo da su mi naplatili 300 dinara za održavanje računa za mesec maj i jun za karticu koja još nije izdata i za koju još ništa nisam potpisao. I koju nemam u rukama. Ja stigao u Čačak. Odem ujutru kod njih da dođem do para.

Ja: “Ja sam Marko bla bla bla Blic bla bla 10 000 bla bla…”

Brineta sa lepim osmehom, oduzeta od straha, vidim da tek uči kako se radi u banci, nema blage veze šta da radi, muca: “Jao, moraš da sačekaš da dođe Vlada.”

Kad sam čuo da će Vlada da dođe, rekoh sebi – sedi i čekaj. Vlado sine, pojavljuj se! Dojde Vlada posle nekoliko minuta. Žustro mi objasni mi da to nije normalna kartica, da ne mogu da podignem novac, da nema PIN da se koristi na bankomatu. Mogu s njom da plaćam dok ne potrošim pare, pa kada potrošim da dođem kod njih da karticu ugasim ili da od nje napravimo pravu. Ja kažem da ću doći da je ugasim, čim potrošim pare. Zveknem ti ja tih 10. 000 dinara kao da ih nije ni bilo. Odem u Alpha banku da ugasim račun, jer je 30. jun, da mi ne bi naplatili održavanje za jul. I onda kreće verbalna masturbacija gospođice/gospođe šefice.

Ja: “Ja sam Marko – bla bla bla“, objasnim sve…

Opet reakcija izgubljenih ljudi, ništa im nije jasno. Sve opet objasnim. Opet ništa.

Šefica: “Ja sam Tanja (prezime joj neću napisati ali deli ime i prezime sa jednom zvezdom Granda), ti želiš da ugasiš račun? Zašto?”

Ja: “Kakvo je to pitanje? Neću više da budem vaš klijent, ne dugujem vam nikakvo opravdanje…”.

Tanja Grand: “Kako ne dugujete, ja želim da znam razlog, mislim, mi smo vama poklonili 10. 000 dinara…”.

Ja: “Šta ste vi meni poklonili? Vi meni niste ništa poklonili, ja sam osvojio nagradu i bio prinuđen da poslujem s vama.”

Tanja Grand: “Nemoj da pričaš kao da smo na ulici”.

Ja: “Na ulici bi me bar ponudili da sednem na klupu…”.

Tanja Grand: “Pa dobro, uzmi parče papira i napiši molbu za gašenje računa pa ćemo mi to da razmotrimo.”

Ja: “Molbu?! Ja sam vaš klijent, mogu vam da napišem samo zahtev, i to da mi vi date formular, a ništa ja da pišem. Molbu pišem institucijama, ne bankama“.

Tanja Grand: “Napiši šta želiš, ime i prezime i razlog zašto ne želiš da ostaneš kod nas u banci…”.

Ja: “Dobro, napisaću, samo da završim s tim, mada se to ne radi tako”.

Tanja Grand: “To je procedura.”

Ja: “Dajte mi papir i olovku da to napišem.”

Tanja Grand: “Ma jok, ti idi kući i napiši tamo da ne bi čekao ovde bezveze”.

Proradi pravnik u meni. Odlučim da je razvalim sada papirima i cimanjima i da joj dupe pomerim.

Ja: “Nema problema.”

Odem kod oca, koji je direktor jedne druge banke, a čija je kancelarija udaljena 500 metara od ovih debila. Sednem i napišem – ko sam, šta želim, šta su mi naplatili do sada, kako su se ponašali prema meni. I ovakav kraj: “Današnjim danom, 30. juna 2010, zahtevam da mi se ugasi račun i odbijam da plaćam bilo kakve naknadne troškove održavanja. Ako mi se zahtev ne ispuni, biću prinuđen da se obratim institucijama za zaštitu potrošača.”

Fotokopiram svoj zahtev, jer želim da ga Tanja Grand potpiše i da ostane jedan primerak meni. Uđem kod Tanje u kancelariju.

Tanja Grand: “E, u redu…”.

Ja: “Molim vas da mi se potpišete na kopiju zahteva i da stavite pečat banke da ste primili moju molbu. Jer vidim da nećete da mi date nikakvu potvrdu.”

Tanja Grand: “To nije moj posao, to nije procedura”.

Ja: “Ja vidim da procedure nema, ili je vi ne znate ili nema procedure za izlazak iz vaše banke. Zovite mi vašeg pretpostavljenog”.

Tanja Grand: “Doviđenja”.

Ja: “Molim?”

Tanja Grand: “Doviđenja. Ovo ćemo vam uraditi”.

Ja: “Ne izlazim bez potvrde ili vašeg potpisa da ste primili moj zahtev koji ste tražili da napišem. Vi ste prva banka koja je to tražila od mene.”

Tanja Grand: “Doviđenja. Ne bih da zovem obezbeđenje da vas isprati”.

Ja: “Znači, da me isprati obezbeđenje samo zato što ne želim više da poslujem s vama. U svim drugim bankama potpišem na tri mesta i zatvorim račun. Molim vas, rešite mi ovo, ne planiram da dolazim još pet puta”.

Tanja Grand: “Doviđenja.”

Okrenem se i uradim ono što najviše mrzim. Ja, čovek od 24 godine, koga ne shvataju ozbiljno, koga ne smatraju klijentom te banke kao i sve ostale – moram da zovem oca da on interveniše.

Ćale stiže, ulazi, obraća se Tanji: „Ja sam Lazar Marjanović, direktor te i te banke…“.

I otac završi posao. Dobijem potvrdu, a oni će me nazvati sutra da dođem da ugasim račun. I stvarno: zvali me da dođem da se ‘razvedemo’, jer iskreno mislim da bismo lakše decu podelili nego da me puste da ugasim račun.

Stižem opet kod Tanje Grand. On me pogleda i kao da me nikad nije videla kaže: „Izvolite“.

Ja: Juče sam dolazio da ugasim račun…

Tanja Grand: Ah, da, tako je… Evo vam zahtev za gašenje računa i povraćaj kartice. To morate da popunite…

Ja: Odlično, konačno da se završi ova priča…

Tanja Grand: U redu, na računu vam je ostalo još 30 dinara.

Ja: Nije bitno, ugasite račun.

Tanja Grand: Mora saldo da vam bude nula.

Ja: Molim? To nije tačno. Ugasite račun.

Tanja: Mora da bude nula.

Ja: Isplatite mi 30 dinara, naplatite porez od 20% i svedite račun na nulu.

Tanja Grand: To ne može. Morate da potrošite karticom i da nam platite 150 dinara za održavanje u julu.

Ja: Još bolje. Skinite mi tih 30 dinara sa računa i evo vam 120 dinara i da ja više ne ulazim u vašu banku.

Tanja Grand: Ne može to tako.

Ja: Mora da imate neku akciju za dobrotvorne svrhe. Poklonite mojih 30 dinara tom fondu. I svedite mi račun na nulu. I dajte da platim tih 150 dinara.

Tanja Grand: Ne može.

Ja: U redu. Ajde da ovo po svaku cenu rešimo, vi mi recite šta da uradim. Samo da ovo završimo sad i ovde. I da više ne dolazim.

Tanja Grand: Vama ovo mora da se proknjiži i da vam račun za održavanje u julu stigne na kućnu adresu. Pa da uđete u minus. I tada da platite koliko treba do nule.

Ja: Znači da dolazim još jednom. A plus moja kartica ne može u minus, jer nije takva kartica. Ja nemam pravo na minus. To nije tekući račun. Nemam stalne prihode. Vama to očigledno nije jasno.

Tanja Grand: Meni je sve jasno, ja sam diplomirani pravnik.

Ja: Onda je i meni sve jasno…

Tanja: Kad vam bude račun bude na nuli, zovite nas da ugasimo karticu. Doviđenja.

Ja: U redu. Ja neću više da dolazim kod vas. Ne znate da radite ovaj posao. Dolazim pet puta zbog debilne stvari.

Tanja: Doviđenja. Čekaju me druge stranke.

Ja: Doviđenja.

PS. Odlučio sam da ne radim ništa. Čekam da me tuže. Svojih 30 dinara neću da potrošim.

Pre svega – čestitke liku koji je zapravo dobio nagradu na nagradnoj igri? Nisam znao da je to moguće!

Dalje, ne mogu da verujem da Tanja nekome može da se obraća kao u onim pocrvenelim delovima teksta.

Još dalje od toga, zanima me kako je zamislila da lik potroši okruglo 30 dinara putem kartice na kojoj ne može da podiže keš već samo za usluge.

I konačno, u ovom delu kad mu opušteno govori “Doviđenja”, ja ne znam, verovatno bih dohvatio neku olovku sa stola i zabio joj u vrat, nema druge

Moj inače dobar drug je u Alpha banci i već godinama upozorava sve da ne idu u tu banku, pa sam siguran da će se i njemu ovaj tekst dopasti. Samo bih voleo da saznamo i koju nedelju kasnije koje je razrešenje ove zanimljive situacije, da li će Alfa banka zatvoriti račun i bataliti priču, ili će da juri lika za dug za održavanje od 120 dinara. Jel imate vi neki zanimljiv slučaj sa svojom bankom?

Ja: Jeli bre baba, što ti okrećeš stalno neka dva broja kad završiš razgovor?

Baba: A, pa to sam ja videla na televiziji, kad završiš razgovor ne spustiš slušalicu nego okreneš dva puta nulu i onda ti se ne računa razgovor tj. ne naplate ti ga!

Ja: Ali … (međutim, onda sam video koliko je samo srećna kada okrene te dve nule, pa sam odlučio da “go with the flow”).

I onda je naravno došlo vreme digitalnih telefona, pomislih ja, eto kraja mukama, kad ono – priča tako baba telefonom, ali na kraju razgovora, umesto “trrrrrrrr-trrrrrrrr” sad se čuje samo “bip-bip”. Pitao sam je da li misli da to i dalje radi, kaže “ne znam, ali ništa ne košta!”. To me podsetilo na one što ih “ništa ne košta da proslede Bil Gejtsov mail na hiljadu adresa da bi dobili Sony Ericsson mobilni od pre hrista, a ako ne dobiju – ništa ih nije koštalo”, ali opet, setih se da mora nekako stara žena da se zabavlja, pa rek’o nek ide život.

Okreće i dalje dve nule, ako vas i to zanima, iako račun za telefon svakog meseca varira i definitivno joj računaju pozive, jer je ona jedina koja sa tog telefona razgovara.

Baba: Ej, zvao te juče neko na telefon!

Ja: Aha, ko?

Baba: Pa ne znam, neki muškarac, kako reče da se zove, dal Boban ili Slavko, tako nešto.

Ja: I šta je hteo?

Baba: Kaže “Jel Milan tu?”, ja kažem “Nije ako ga traži”, on reče kako se zove, kažem ti, Boban, Slavko, Rade … i kao “samo recite da sam ga tražio”

Ja: Pa koji je od te trojice?

Baba: Pa ne znam … mislim da je Boban … ili beše Slavko.

Ili:

Baba: E, tražila te juče neka devojka.

Ja: Opa! Koja?

Baba: Ne sećam se kako se zove, kaže samo – “Milana mogu li dobiti”, ja kažem “Nije on srećo na ovom broju telefona” a ona kaže “OK, samo recite da sam zvala”

Ja: Pa, kako se zove?

Baba: Eh, sad se ne mogu setiti!

Ili:

Baba: Tražio te na telefon danas neki čovek. Ne znam kako se zove, niti šta je hteo, znam samo da je iz Kule!

Ja: Iz Kule?!?

Baba: Da, reče da je iz Kule, ali ne znam kako se zove.

Ja: A što nisi zapisala, tj. što nekad ne zapišeš ko traži?

Baba: Nije mi bilo zgodno!

Ili:

Baba: Danas je zvala neka Milica, kaže da joj se hitno javiš zbog kirije!

Ja: Kakve kirije?

Baba: Pa kaže da nisi platio stan, i da joj se javiš i platiš.

Ja: Ali bako, otkud meni stan kojeg plaćam, šta je sa tobom?

Baba: Pa ne znam ja! Milana je tražila…

Ja: Ajd sledeći put pitaj kojeg Milana molim te.

Ili:

Baba: Zvao je danas gospodin neki, zaboravila sam ime, kaže da duguješ struju da platiš za tvoj frizerski salon.

Ja: Baba, a jel ja imam frizerski salon?

Baba: Pa ne…

Ja: Pa?

Baba: Pa onda je verovatno greška!

I tako … ono što je najvažnije jeste da radosti nikad kraja

Pre jedno godinu i kusur dana, nosim ja tu majicu i nekom prigodom se sretnem sa tetkom:

Tetka: Jao, pošto imaš tu majicu, da ti pustim kako mi zvoni telefon!
* Telefon počinje da svira himnu SSSR-a *
Ja: haha (kao, skroz me to zabavilo)

Ništa, prođe to tako, nekoliko meseci kasnije, sretnem se ja ponovo sa tetkom i igrom slučaja, u istoj majici.

Tetka: E što ti je dobra majica, jel znaš da meni tako zvoni telefon? Mislim, kao njihova himna?
Ja: Znam, puštala si mi pre par meseci kad sam nosio ovu majicu.
Tetka: Jel?
Ja: Da, da, evo ako hoćeš ja ću ti pokloniti ovu majicu, ja je nešto ni ne nosim.
Tetka: Ma šta će mi, tek ja ne nosim takve majice, a i neće mi odgovarati veličina.
Ja: E ali sad se setih da sam uz majicu dobio i onu traku za oko vrata, na koju mogu da se nakače ključevi itd, pokušaću da nađem pa ću ti dati to, pošto i na tome SSSR.

I ja tako malo potražim i stvarno nađem tu traku, odem do tetke i dam joj. Super je inače traka, pošto je široka zasigurno jedno 2cm i nije onako jadna i tanka, već dosta izdržljiva. Ona se naravno oduševi i krene da je koristi kao traku za nošenje ključeva. Kad, tek nekoliko meseci nakon toga (recimo tri ili četiri) opet se dogodi da se ja vidim sa tetkom a da nosim SSSR majicu.

Tetka: E, što ti je dobra ta majica, ček da ti pustim kako mi zvoni telefon.
* telefon počinje da svira himnu SSSR-a *
Ja – u neverici.

Kako li su rešavali pitanje senilnih ljudi u SSSR-u?

Dobijemo mi tako informaciju finalnu kako ćemo doći do potrebne potvrde kao i informaciju da se taj zahtev uputi na korisnicki.biznis@telekom.rs. Naravno, ne budem lenj, skuckam sve naširoko i nadugačko, kako sam ja to umem, čitavu situaciju, objasnim slučaj itd. I sad, čekam odgovor. Čovek bi pomislio da postoji neki propis ili pravilo u kojem roku moraju da odgovore, ali naravno, nedelju dana prolazi bez ikakvog odgovora.

Šaljem još jedan mail, sa upitom:

Poštovani,
Još uvek nismo dobili odgovor na upit ispod, pa me interesuje kada možemo očekivati odgovor?

Opet, dva dana ništa, kad eto odgovora od telekoma, naravno, potpuno generičkog:

Oбавештавамо Вас да је упит прослеђен надлежној служби Телекома Србије која ће Вас након решења захтева обавестити у што краћем року.

Zapravo, odgovor i font maila su toliko genijalni, da moram da okačim screenshot.

Da li ste slučajno pomislili da ću nakon ovako genijalno skuckanog maila za kojeg se neko potrudio da ga posebno “uredi” ovim divnim fontom i bojom dobiti ubrzo odgovor? Naravno da ne! I dalje čekam na isti, NEDELJU DANA KASNIJE! Znači, trenutno preko 15 dana je potrebno telekom korisničkom servisu da reši moj problem, koji zapravo i nije tako veliki problem. Videćemo koliko će to sve da traje, a ja odo’ da im pustim još jednu poruku “podsećanja radi”.

update: Ne znam da li je zbog objavljivanja na beep!-u ili je čista slučajnost, tek, pre nekoliko minuta su mi se javili dobri ljudi iz telekoma.

Telekom: Dobar dan, u vezi prinudne naplate, potrebno je da nam dostavite potrvrdu iz banke da vam je pokrenuta prinudna naplata kao i potvrdu da ste novac uplatili, da bismo vam vratili novac.

Ja: Ali novac je već vraćen, to nije problem, meni je potrebna potvrda da ste novac uzeli greškom odnosno greškom pokrenuli prinudnu naplatu, da bi se taj podatak izbrisao iz registra, pogledajte, piše u mailu.

Telekom: Ah da, vidi stvarno, znači novac vam je vraćen? Da, da, evo piše ovde “Molimo vas da nam izdate potvrdu da je prinudna naplata pokrenuta greškom” … Ništa, moraću ponovo da vas pozovem kasnije kada ja to proverim.

Znači – nastavlja se!

Update 2: Vrlo brzo me je ponovo pozvao iznova momak iz telekoma i evo odgovora – JA treba da idem do Privrednog suda jer oni izdaju potvrdu o greškom pokrenutoj prinudnoj naplati i potom OPET JA treba da to nosim u Agenciju za prinudnu naplatu. Znači, čak i kad oni pogreše, JA treba da se cimam okolo. Ne bi me čudilo i da sud te neke potvrde naplaćuje, ali zaista nemam nameru da to platim. Javiću kako je prošlo!

E sad idu reči pesme:

Dečko ti misliš da si odličan
dečko tvoj gard je tako komičan

Oh, wow…

Dečko ti hvališ se da probao si samo najbolje
ali ne i mene jer ja sam za najbolje.

Izgleda da napraviti rimu nije tako teško.

Možda si bundesliga, al ja sam dečko el clasico
ti nisi Sergio Ramos da bi me imao.

wait, what?

Moje tijelo govori prljavo,
govori vatreno, govori surovo
govori ah ah
moje tijelo govori želi me
ko boga gledaj me, govori ženi me
govori …….
nemaš me….

Snimaš po klubu, sve klinkice uzdišu kakav si frajer,
prilaziš mi značajno, kažes igram za Bayern
Lepotice tako si dobra, sa tobom ne bih znao šta je neverstvo
ajde dođi u Minhen da pravimo momčad za svetsko prvenstvo.

Is this for real? Ustvari, od sada pa nadalje joj zaista verujem kad kaže da je sama pisala tekstove svojih pesama.

I tako, taman kad pomislite to je to, priča sa Nives je prošla, stiže vest Blica o novom tekstu pesme, koja je nazvana “Nives Celzijus dobila opomenu od supruga”. A tekst je:

Nakon što je objavila reči svoje nove pesme “Serđio Ramos”, izgleda da je hrvatska starleta Nives Celzijus konačno prešla prag tolerancije svog supruga Dina Drpića koji ju je opomenuo zbog teksta.

- Dino me je pitao “Hoćeš li se ti ikada unormaliti i početi pjevati i pisati o normalnim stvarima”‘ – otkrila je spisateljica koja je ubrzo svog dragog uhvatila kako pevuši njene pesme.

Međutim, pošto voli da bude u centru pažnje, pevačica je onda našla drugi način kako da privuče pažnju svojim obožavaocima i na svoj profil postavila slike iz teretane dok vežba.

Podrazumeva se da je oskudno odevena, a čini se i da je vežbanje palo u drugi plan pred poziranjem, što pripadnicima jačeg pola teško da će smetati.

 Ovakvi tekstovi me instant vraćaju u osnovnu školu, pa tamo među mlađe razrede kad dobijete zadatak da napišete “Moja omiljena igračka u parku” ili “Zbog čega volim da idem kod deke”. Šta je bre ovo, kakvo je ovo novinarstvo? Nazvati nives “spisateljicom” je u najmanju ruku uvreda za “spisateljice” a kamoli spisateljice. Pa onda ide potpuno nepotrebni pasus “pošto voli da bude u centru pažnje pevačica je našla drugi način kako da privuče pažnju svojim obožavaocima” kao da tekst pesme zapravo nije ni objavljen. Zaključak teksta isto genijalan.

Ah da, evo vam i ta slika iz “teretane” što je očigledno soba u kući. I usudio bih se reći da je Nives ovde, kako ume da bude, više nego obučena:

Ne znam da li se sećate, ali pre samo nekoliko meseci se istripovao da ga je neko otrovao, pa rekao kako će da otpusti pola firme, pa optužio sestru svoje žene, pa kukao na sva zvona. Onda je posle izjavio kako je “možda prenaglio” a i pola firme nije otpušteno. Doduše, od one fantomske grofice dobio je bentli, i to je nešto.

Sad imamo sličnu situaciju … Naime, Hrvatska republika dosetila se da Željku Mitroviću kidnapuje jahtu jer nije zadovoljio tamo neke propise i tako to. I onda su tu jahtu odlučili da daju na javnu licitaciju tj. prodaju je i uzmu keš, što će reći da su oni jahtu lepo za sebe prisvojili. Sad, taj potez jeste jadan, i tu nema zbora. Jasno je i da bi Žeksi trebalo da se nekako “brani” ili da proba da povrati jahtu i sve, ali čovek kreće potpuno nekontrolisano i u histeriji da šalje izjave za medije, saopštenja i duga pisma, naovdeći kako sada kreće njegov obračun sa Hrvatskom, kako će on stostruko naplatiti svoju jahtu Hrvatskoj, kako neće oni tako moći sa njim i kako je već zakazao sastanak menadžmenta svoje kuće. Zbog svega toga predpostavljam da trenutno nije srećan kao na ovoj slici:

Jedna od prvih odluka Žexa je bila da na svim svojim kanalima zabrani oglašavanje hrvatskog turizma, a to prate i zabrane gostovanja hrvatskih muzičara kao i puštanje hrvatskih serija i filmova. I tu sad nema ništa sporno. Ali ima u dve druge zanimljive stavke.

Prvo, navodi nam glavni čovek Pinka kako od sad kreće u opsežnu kampanju oko toga kakvu hranu iz Hrvatske Srbi jedu i kakav je kvalitet drugih proizvoda, jer, kako kaže, kvalitet je loš i potura nam se svašta.

Drugo, kaže da, and I quote – “…više nikada nećemo biti u prilici da zataškavamo incidente i neprijatnosti koje srpski, bosanski i crnogorski državljani doživljavaju na letovanju u Hrvatskoj”.

Sad mi ovo nije jasno … Željko, pa ako si znao da je loš kvalitet hrane iz Hrvatske na našem tržištu, kao i da se događaju neprijatnosti, zbog čega to nisi podelio sa narodom? I šta tačno znači “više nikada nećemo biti u prilici da zataškavamo incidente”. Jel to znači da ste do sad bili u prilici, kao i da ste to radili?!

Još jedna od stvari koju je Željko izjavio jeste da dok je Jadranka Kosor na čelu Vlade Hrvatske on tamo neće kročiti. Dva dana kasnije otišao je u Hrvatsku da podnese tužbu protiv njih.

Šta dalje radi Željko? Na protest Hrvatske zbog ovakvog ponašanja, Željko vraća saopštenjem u kojem sve vreme piše “hrvatska” malim slovom. Onda i mediji igraju svoju ulogu, pa tako možete da pročitate ovakve pasuse, koji oslikavaju ni manje ni više nego radnju poput neke u akcionom filmu:

Ovo je samo početak Mitrovićevog “rata“. U ponedeljak će se flota “Pinkovih“ advokata uputiti na pet različitih destinacija kako bi se rešilo pitanje jahte.

Željko Mitrović je, naime, izdao nalog da se u ponedeljak, tokom dana, svih pet aviona kompanije „Air Pink“ sa advokatskim timovima zaputi na pet različitih lokacija; u Brisel, Strazbur, Berlin, London i Hrvatsku.

Wow … svi pet aviona kreće na pet destinacija, dal’ kreću u isto vreme? Dal’ su specijalno obeleženi ili imaju slike advokata Pinka onako kao svi nose naočare za sunce i ekstra su nadrkani i nose svoje aktovke i deluju kao elitni odred ubica? Nešto ovako:

Naravno, baš kao kad je bio otrovan kao glavni akter svoje sapunice “Suze jednog mogula” Željko kaže da ćemo sve uskoro znati:

Vrlo brzo će se razotkriti ko sve stoji iza ovog slučaja i za koga se namešta ova besramna licitacija. Ponavljam da je u pitanju klasična otimačina tuđe imovine.

Iskustvo mi govori da nećemo, pa ne znam ni što se više trudi da ovako nešto izjavljuje. Ali jednostavno, čovek se ponaša kao žena i to bi trebalo neko da mu kaže. Mislim da više štete čini sebi i svojoj televiziji nego što bilo ko drugi to radi. Ostali konkurenti ili oni koji mu “žele zlo” samo treba da kuliraju i ništa ne rade, Žeksi će sam sve odraditi za njih.

Naravno, verovatno će sve biti “poj’o vuk magarca”, mada bih iskreno voleo da malo bacim pogled na TV Pink ovih dana da vidim dal’ ima nekih specijalnih emisija ili tako nečega, nekih dokumentaraca o lošoj hrani iz Hrvatske, prebijanju naših gostiju tamo i tako toga.

Ah da, umalo da zaboravim. Na čitavu ovu “muku” ni domaći mediji ne posustaju sa svojim biserima. Tako u tekstu u Blicu koji piše o oduzetoj jahti i zabrani emitovanja hrvatskih sadržaja na RTV Pink piše sledeće:

Paralelno, na svim “Pinkovim“ kanalima se više ne mogu čuti prelepe balade Olivera Dragojevića, Džibonija, Nine Badrić i drugih hrvatskih pevača, a sledeće nedelje će se znati sudbina hrvatskih pevača koji su potpisali za “Pinkovu” muzičku kuću “City records”.

Hvala Blic, ali ipak bih voleo sam da procenim i odaberem šta je za mene prelepa balada.

Pre svega, pored svih tih sigurnosnih i ostalih “nevidljivih” promena, krupnije su:

- Sada glavna stranica donosi samo digest posta, tako da su tekstovi dostupniji i pregledniji.

- Sa desne strane imate takođe prikaz najnovijih tekstova.

- Za sve verne komentatore, tu je i lista onih koji su “nabacili” najviše komentara.

- Konačno postoji i kontakt strana ukoliko želite da komunicirate sa autorom ovog sajta.

- Možda jedna od najzanimljivijih promena, sada možete dodati sopstveni avatar. Ukoliko ga ne posedujete, biće vam “dodeljen” generički, kao i do sada.

- Možete podeliti sadržaje i putem Google+a.

To mu dođe to. Sad očekujte nove redovne update-ove.