“IVAN IVANOVIĆ PREKO TVITERA ISPROZIVAO SORAJU REČIMA – TRENUTNO NA TV PINK PRIKAZUJU KURVE!”

Niste mogli ni da pronađete većinu domaćih poznatih ličnosti a kamoli da bilo koja od njih ima više hiljada followera. U to vreme je samo Facebook bio alatka za naše profesionalne novinare da objavljuju vesti o poznatim ličnostima, a sada je to i Twitter. Bilo je i prirodno za očekivati tako nešto, trend je postojao u svetu, jednostavno je morao jednom doći i do nas, ali ja samo hoću da kažem da menjam svoj stav i da sada mislim da je Twitter takođe “uništen”. Vidim da se neki još “koprcaju”, kao – “taj i taj muzičar ima više followera na Twitteru nego na FB-u, što znači da je kul, dok ovaj drugi ima više fanova na FB-u nego na Twitteru što znači da je komercijala i da je jadan i da mu smrdi iz usta”.

Evo recimo, uzmimo jedno random razmenjivanje poruka putem Twittera, da svi vide što bi se reklo:

Nina Badric official ‏ @ninabadric7
@MarijaKilibarda Zenooooooo….jesi ti dobro?Nadam se da je sve u redu?:)

Marija Kilibarda ‏ @MarijaKilibarda
@ninabadric7 zovem teeee za poola h.ljuuub,ne briniiii.

Da fak?

Pa onda recimo, Željko Joksimović, koji kao svoju sliku za pozadinu Twittera postavi fotku sebe na koncertu gde se vidi da peva pred milion ljudi. Soraja is amused!

Perica: Tata, tata, šta je to ACTA?

Tata: Uf, to je nešto strašno sine!

Perica: Hvala tata!

I ode Perica u sobu kod babe, prepadne je i kaže – “BU! ACTAAAAAAAA”, sa sve podignutim rukama.

Nemam pojma što sam ovo napisao, ali me to ACTAAAAA podsetilo na PI*KAAAAA, kako glasi originalni vic. A i kontam, ako predsednik može da priča viceve pred deset hiljada ljudi, što sam ja nešto lošiji od njega, a plus blog posećuje dnevno najmanje duplo toliko! No, sve to je zapravo bio uvod za još jedno konkretno delanje na polju ACTA sporazuma. Ja inače lično nisam fan tih, kao, “hajde da ugasimo sajt na jedan dan i onda će svi problemi nestati” akcija, jer pored malo buzz-a u vestima, ne postigne se ništa spec, ali ovo, ovo je nešto drugo.

Naime, sutra, 9. marta u 17h u Domu Omladine Beograda OEBS (otkud oni, ne znam) organizuje “ACTA sporazum u Srbiji” debatu odnosno tribinu. Na njoj će učestvovati sledeći carevi:

- Jasna Matić – državna sekretarka u Upravi za digitalnu agendu

- Rodoljub Šabić – Poverenik za informacije od javnog značaja

- Vukašin Obradović – NUNS

- Saša Gajin – Pravni fakultet UNION

- Aleksandar Blagojević – Piratska Partija Srbije

Dragana Nikolić Solomon je moderator debate, inače šef Odeljenja za medije misije OEBS u Srbiji.

Ovo je ujedno i prava prilika da se javnost bolje upozna sa ACTA sporazumom a i da nam Ministarstvo Prosvete i Nauke pojasni koji je genije okačio vest na sajt tog ministarstva da Srbija nije usvojila ACTA sporazum kao i – “Србија није измислила интернет, па ни правила његовог коришћења.” You don’t say?

Sa druge strane, imamo i Radivoja Mitrovića koji je izjavio da Srbija treba da usvoji ACTA, a čovek je iz Ministarstva Prosvete i Nauke. Ono što mene pak zanima jeste gde se tu uklapa Jasna Matić sa svojom digitalnom agendom i kakav će stav ona zauzeti na ovom skupu. Videćemo sutra nakon 17h.

Sve je počelo nekako nenadano, kada sam došao do „subjekta A“ (zvaćemo ga tako) i pogledao u njegov računar. LCD ekran, ali rezolucija 1024×768, nije nativna, sve je mutno i oči bole strašno. Krećem naivno sa „E, daj samo da ti sredim nešto“, misleći da ovaj ne zna za bolje. Popravljam rezoluciju, stavljam nativnu, onako sav ponosan kažem „A? A? Bolje, zar ne?“ da bih dobio kiseli osmeh i „ali sada mi je sve sitno, ništa ne vidim, vrati mi onako“. „Ali, mutno je, ništa se ne vidi kako treba, pokvarićeš vid?“, „Ma ovako ne vidim ništa, vidi kako je sitno, daj ti meni onako!“. U neverici, skoro automatski vraćam nazad rezoluciju na 1024×768 i već posle 15 sekundi gledanja u ekran osećam kako oči počinju da mi se pregrevaju. To je naravno bio samo početak.

Uzima naš „subjekt A“ da otvara neki dokument. I kreće sa sada već standardnim Open, pa traži željeni fajl, ne može da ga nađe, nakon nekog vremena uspeva, i onda ide punchline – umesto dvoklika na željeni fajl ide jedan klik, pa skrol do OPEN pa još jedan klik. Ovde sam se iskulirao, ali je onda došla agonija pretrage e-mail korespodencije.

„Sad ćemo da nađemo taj mail, znam otprilike kada mi je stigao“, kaže „Subjekt A“. Otvara Inbox u kojem su naravno svi mailovi, nema nikakvih podfoldera. Bez ikakve želje da sortira mailove po imenu pošiljaoca jer zna od koga je, pronalazi traženi datum, i kreće da traži. Inače, u pitanju je vlasnik privatne firme koji dobija zaista poveću količinu mailova (jasno obrnuto-srazmernu poznavanju računara). Pitam, „Pa jel ima attachment?“, dobijam potvrdan odgovor. Kažem – „Pa što onda ne filtriramo samo poruke sa dodatkom?“, ne dobijam nikakav odgovor. Kažem – „A da koristimo pretragu, možda nam pomogne makar sa nekim pojmom koji je vezan za to?“, dobijam odgovor – „ovako je lakše“. Skoro potpuno slomljen psihičkim bolom, gledam šta radi na ekranu … u jednom trenutku, vidim nešto mi je čudno … „Zašto pomera kursor desno sa liste poruka?“, pitam se. „Jel on to ide ka skrol baru? ’Ladno ide ka skrol baru… neće valjda … HOĆE … ON SKROLUJE PUTEM SKROL BARA!“. U tom trenutku se prisećam da su devedesetih postojali miševi bez točkića, možda je ovaj neki muzejski primerak, bacam brzi pogled – točkić je tu, naravno. Gledam okolo da li se na stolu nalaze neke makaze ili otvarač za koverte. Vidim ih ispred sebe, lagano se pomeram do drugog kraja stola da ne bih došao u iskušenje.

Taman kada mislim da ne može dalje, pronalazimo željeni fajl, u mail poruci, velik 15 megabajta! OK, to nije krivica pomenutog Subjekta A, ali dovoljno govori o tome sa kakvima komunicira. Pokušavamo da otvorimo fajl, ništa se ne događa. Ja zbunjen, pokušavam i sam, neće. Rek’o, daj da ga snimim na desktop pa ćemo onda. Idem na Save, dobijam genijalnu poruku – nema mesta na hard disku! Pogledam, zaista, C hard disk ima jedva 5 megabajta prostora. Pitam – „A izvini, kako se ovaj kompjuter uopšte uključio?“, „Kako to misliš? Pa ja ga ne gasim, radi već nedelju dana ako ne i više“. Naravno onda sam morao da pobrišem gomile nepotrebnih stvari i prebacim na drugu particiju, da bi na kraju ovog „festivala kompjuterskog analfabetizma“ bio zamoljen da proverim i laptop, zbog čega neće više da šalje email-ove. Ja pogledam, deluje sve normalno, radi internet, radi primanje mailova, stvarno neće da ode mail kojeg sam poslao kao test. U jednom trenutku se setim, otvorim Outbox, i vidim pored 20 test poruka (19 od Subjekta A i 1 od mene) još jedan, „pravi“ email. U njemu – fotografije. Vezane su za posao doduše, nisu smešne slike sa proslave rođendana, ali to naravno neće pomoći mail serveru da progura email od SEDAMDESETOSAM MEGABAJTA.

Odoh da meditiram…

Ja: „Halo?“
Ona: „Ej ćao, šta radiš?“
Ja: „Ništa, evo, čituckam nešto“.
Ona: „E super, slušaj, zvala je Caca, hoće nešto da te pita u vezi onog programa što si joj pisao za računar“.
Ja: „Ja pisao program?“
Ona: „Da!“
Ja: „Ali … ja ne pišem programe? Ne bavim se programiranjem…“
Ona: „Ne znam, nešto u vezi računara što si joj sređivao…“.
Ja: „Ali ja joj nisam sređivao računar, nisam njen računar nikad video u životu?“
Ona: „Ajde vi se čujte pa neka ti objasni!“

“…a turska serija je tek za pola sata”

Ja tu naravno vidim nema vajde dalje da se objašnjavam, žena je to, ko zna u šta može da se pretvori diskusija, pa odlučim da pozovem Cacu da vidim „what’s all the fuss“. Iskren da budem, malo sam i bio zainteresovan da saznam kakav sam ja to program pisao, možda nešto čega nisam ni svestan, iako sam prilično siguran da sam poslednje stvari pisao u Basicu, osim ako ne računamo HTML, koji ionako nije programski jezik.

Caca: Halo?
Ja: Ej ćao … evo javljam se, šta se dešava?
Caca: E da, pa u vezi onog programa što si nam pisao…
Ja: Aman, nisam vam pisao nikakav program!!!
Caca: … pa je tu neki čovek pa da mu ti objasniš šta si radio.
Ja: eeeerm …
Neki_čovek: Dobar dan. Evo ja sam ovde sad uzeo da sredim ovaj kompjuter, pa da vidim sa vama šta ste to vi radili…
Ja: OK, ali ja nisam pisao nikakav program, niti sam taj računar ikada video u životu?
Neki_čovek: Ma ne, ne pisali, nego instalirali operativni sistem. Vi ste im instalirali Vistu…

Istina sviju nas

Sad sam već bio potpuno siguran da u životu nisam ni prišao tom računaru, jer ne znam u kojem bih napadu ludila nekome instalirao Windows Vistu, pa tačno da mi je najveći neprijatelj. Međutim, tu ne leži najveća muka.

Ja: Dobro, onda sam siguran da nisam ja instalirao pošto Vistu ne bih instalirao nikome, ali nema veze, recite šta je problem?
Neki_čovek: Znate, ja se bavim računarima dosta (već sam ovde znao koliko je sati) i sada ja želim da povežem ovaj računar na internet. Međutim, vi ste instalirali Vistu a ona je komplikovana i zbunjujuća za korisnike, mnogo je bolje da se instalira Windows XP sa Se-Pi-Tri. On je mnogo jednostavniji za početnike i razumljiviji…
Ja: Ali … Vista, kakva god da je, je izašla kasn…
Neki_čovek: I ja sad hoću da povežem računar na internet. Međutim, ne mogu to da uradim, pošto on meni u Visti traži neki Aj-Es-Pi, i ne samo to, nego mi traži i juzernejm i pasvord. A jasno je svima da ADSL ne traži nikakav juzernejm i pasvord! Samo se poveže i on odmah ide na internet!

I sad, ne znam koliko se bilo ko od vas bavi računarima u smislu pomoći drugima koji ne poznaju kompjutere, a posebno po pitanju pomoći putem telefona, ali ako ste iole upućeni, znate da su najgore stvari da objasnite nekome ko ne ume da radi sa računarom šta je zapravo potrebno da uradi, kao i to da se od vas podrazumeva da znate kako tačno zvuči koja opcija i gde se vizuelno nalazi u okviru menija.

Ja sad, kada bi me neko pitao gde je tačno opcija da promeniš wallpaper na desktopu, sigurno ne bih znao napamet da izdeklamujem, nego kliknem desnim na desktop, nađem opciju za to, i tako dalje. E pa ovo je jedna takva situacija, u kojoj ja, u poluraspoloženom stanju, preko mobilnog pojašnjavam čoveku šta treba da uradi, potpuno svestan da ništa pametno nećemo uraditi.

Ja: OK, hajde polako da vidimo, jel ste vi uopšte uključili modem?
Neki_čovek: Jesam, jesam, pa uključen je on u startu!
Ja: Aha, ok, dobro, a jel ste povezali modem i računar?
Neki_čovek: Kako dal’ sam povezao, pa povezani su?
Ja: OK, super … a modem i telefonska linija?
Neki_čovek: Pa kažem vam da su povezani!
Ja: Kako mislite … pitao sam vas za modem i računar, ne modem i telefonsku liniju?
Neki_čovek: Pa povezao sam telefonsku liniju u modem u računaru!
Ja: For the love of … Čekajte, ja sam razumeo da je potrebno da se instalira ADSL? U tom slučaju morate da imate poseban modem, a sa računaom povežete putem LAN kabla ili eventualno USB kabla… ne treba da povežete u modem unutar računara koji je za običan dial-up.
Neki_čovek: Pa ja je lepo pitam jel ima modem, kaže ima u računaru! (Ja se mislim, pa valjda bi trebalo da znaš bolje kad se “baviš kompjuterima dugi niz godina” prim.ja) OK, sad ćemo mi to da nađemo pa ćemo vas pozvati.

“tako, sad još samo da kliknem ovde, i milion dolara iz UK lutrije je moje!”

I sad, da Caca nije preko sedam brda i preko sedam mora, seo bih ja u auto i otišao to da sredim, međutim, i pored toga, nakon nekoliko minuta povezivanja, javlja se čovek, kaže „sve sam shvatio, sad ću ja to da rešim“. Ja naravno srećan, kažem „OK“, i čekam da vidim rezultate. Sutradan sam saznao da je čovek instalirao taj njegov toliko omiljeni Windows XP Se-Pi-Tri, i da je nekako, verovatno uz pomoć onozemaljskih sila, uspeo da natera sve to da radi. A možda je jednostavno po ubacivanju pravog modema u priču instalacija prošla znatno lakše, čim je povezao LAN kabl sa računarom, ko bi ga znao…

Stoga, kao što uvek volim da kažem, ako vas neko pita da li znate da radite na računaru, najbolje je da odgovorite – „Znam znam, stalno sam na Facebook-u i lajkujem fotke, ali i proveravam rezultate iz kladionice … a, mislite da popravim nešto? Ma kakvi, meni je to špansko selo!“.

Jedino klinički dokazano sredstvo koje rešava sve probleme sa korišćenjem računara

Vi? Da vas čujem, sigurno imate neki lep primer!

Međutim, pored standardnog hejtovanja Apple proizvoda i uopšte „vrhuške“ te kompanije, shvatio sam da jako veliki deo problema, možda čak i najveći ne leži u njima, već zapravo u kupcima te opreme. Nadam se da više niko od „stručne javnosti“ ne misli da ne postoje ljudi koji kupuju „jabuka“ proizvode bez obzira na njihove karakteristike i da li su im oni potrebni. Ukoliko Apple nešto izda, oni to moraju posedovati. Naravno, postoji i „umereno-ekstremna“ struja, ako se uopšte neka grupacija može etiketirati takvim oksimoronom, koja kupuje samo Apple proizvode, ali ipak one koji su im potrebni ili „potrebni“. Logično, tu su i oni koji zaista „moraju“ da imaju Apple, jer koriste njihove specifične programe, poput recimo Final Cut-a, zaista im odgovara set portova koje sa sobom Apple nudi, profesionalno se bave muzikom pa im je lakše povezivanje instrumenata (mada su i tu granice znatno pomerene) i slično. Ali, od svih tih, čini mi se da je najgora kategorija onih koji kupe Apple proizvod, pre svega prenosni ili desktop računar, da bi na njemu instalirali – Windows.

Desilo mi se to nekoliko puta … Saznam da ne radi računar, složim se da dođem i pogledam, ulazim u prostoriju, vidim iMac „sa leđa“, ogroman ekran, velika jabuka koja svetli. U tom pomislim, „oh ne, pa ja nisam toliko iskusan sa OS X-om. Ok, snaći ću se, ali ipak…“. Međutim, prilazim, pogledam, karakterističan šareni „prozor“ u levom uglu, i tad sledi ključno pitanje –

- „Ali, ovo je Windows?“,

- „Da“,

- „… na Meku?“

- „Da“

- „… Windows … ozbiljno?“

- „Pa da, šta je čudno?“

Potpuno pomešanih osećanja (srećan što je Windows i što ću ga ipak lako popraviti, zbunjen zbog toga što neko radi takav nonsens sa svojim kompjuterom) popravljam računar, i naravno razmišljam… Zašto bi neko kupio Mac, potom od njega napravio PC? Ne vidim niti jedan dobar razlog da se plaća mnogo više, da se eventualne prednosti Mac-a potpuno „uguše“, da se uopšte ceo sistem „rastavi“ da bi se dobio PC koji je zapravo plaćen tri puta više nego ekvivalentni lični računar koji ne nosi „zagriženu jabuku“ kao logo.

- „A izvini, zbog čega si stavio na Mac Windows?“

- „A pa ne mogu da učim da se snalazim sa OS X-om, uvek sam radio na Windowsu, lakše je tako“

- „Ali, zbog čega si onda platio tri puta veću cenu za nešto od čega ćeš kasnije napraviti standardni PC?“

Ovde, u stilu Mikijevog Almanaha, možete da birate šta je ponuđeni odgovor. Svi su naravno tačni, ali samo jedan u ovoj konkretnoj situaciji. Stoga, izaberite onaj koji vam se najviše dopada:

a) Zato što je lep

b) Zato što ću možda nekada da koristim Mac, pa bolje da ga imam

c) Zato što ga ima moj dobar drug i radi u njemu i sve mu je super

d) Zato što imam para za bacanje

e)  Zato što hoću da postanem poznati DJ a svi poznati DJ-evi koriste Mac, ali još uvek nisam niti jednom pokrenuo program za DJ-ing pa sam odlučio da do tad iz Windowsa surfujem po Facebooku i gledam slike smešnih mačaka na internetu

Agonija se ovde naravno ne završava. Dobar deo tih velikih ljubitelja Mac računara koristi duplu instalaciju omogućenu od trenutka kada je Apple počeo da koristi Intel procesore, pa kroz Boot Camp softver pokreću Windows, ali ima i onih naprednijih, koji su čuli za Parallels, i njemu slične aplikacije, koje služe za pokretanje Windows aplikacija na OS X-u. Tek tu ne znam šta je gore:

PRVA GRUPA KORISNIKA – Oni koji uspešno koriste Parallels za pokretanje aplikacija iz Windows na OS X-u, a koji su navikli da imaju Windows Mail, da igraju video igre i slično. Ipak, delimično su samosvesni pa nekada uključe nativne OS X aplikacije.

DRUGA GRUPA KORISNIKA – Ovi su još interesantniji – koriste isključivo Windows programe čak i ukoliko oni postoje za OS X. Tako umesto Office paketa za Apple operativni sistem, pokreću Parallels pa u njemu pak startuju Word i Excel, jer su „na njih navikli“. Naravno, koriste i „Windows Live messenger“ iako i on postoji za OS X, kao i pregršt drugih programa.

TREĆA GRUPA KORISNIKA – Treća grupa je možda i najinteresantnija. Oni u trenutku kako se Snow Leopard podigne, tako automatski klikću na startovanje Parallelsa i „od A do Š“ pokreću Windows programe, pa im tako OS X služi kao svojevrsni „nosač aviona“ za Windows aplikacije, lepo šareno okruženje za pomenute programe ili već nešto tome slično.

Kako post često treba da poseduje i edukativnu notu, sa poukom ću i završiti. Ukoliko imate novca za Mac računar, dobro razmislite da li vam je on zaista potreban. Da li obavljate neku od jako dobro definisanih pozicija i poslova za koje je Mac istinski bolji izbor nego PC. Ukoliko to nije slučaj, slobodno kupite PC računar, a za ostatak se častite novim mobilnim telefonom, garderobom, uplatite letovanje za sebe i dragu osobu, ili bilo šta tome slično. Život i rad će vam zaista biti mnogo lakši.

A ukoliko pak hoćete Mac zato što je lep ili da biste bili faca u lokalnom kafiću, onda za vas nema pomoći.

Poštovani,

Dana 20.06.2011. godine (a samo pismo je stiglo pre nedelju dana), na objektu koji se nalazi na adresi toj_i_toj, utvrđeno je da postoji kućni sandučić (ajde? zbilja?).

Postavljanjem i održavanjem kućnog sandučića u ispravnom stanju, omogućavate da Vaše poštanske pošiljke budu uručene na pravilan i bezbedan način. Na objektu bez kućnog sandučića, ukoliko nema prisutnih članova domaćinstva prilikom pokušaja uručenja, znatno je otežana dostava. Ukoliko je kućni sandučić polomljen pošiljke nisu bezbedne, jer postoji mogućnost gubljenja ili oštećenja. Ako na kućnom sandučiću nije čitko ispisano prezime i broj stana, postoji mogućnost greške i ubacivanja pošiljaka u tuđi sandučić.

Sad ide onaj vrh deo:

Napominjemo da je zakonom o poštanskim uslugama propisano da su vlasnici stambenih zgrada, stanova i poslovnih objekata dužni da na ulazu u stambenu zgradu, poslovni objekat, dvorište ili na drugi način, u dogovoru sa javnim poštanskim operatorom, postave kućne sandučiće. Održavanje kućnih sandučića je obaveza vlasnika stanova i poslovnih objekata.

Imajuću u vidu da je kvalitetna dostava Vaših pošiljaka u obostranom interesu, molimo Vas da održavate kućni sandučić u ispravnom stanju.

Lep način da mi kažu da ako nemam sanduče mogu da me tuže, ali siguran sam da to neće učiniti već će Pošta ponuditi po veoma povoljnoj ceni nove poštanske sandučiće za sve kojih ih nemaju. Šta više, zar nije to u skladu sa onim “evropskim sandučićima” koje treba da nabavimo, bila je vest oko toga pre oko šest meseci? Ne znam, možda sad sa ovim novim tendencijama u odnosu sa EU možda ne bude ništa od toga? Doduše, sreća je moja da sam imao sanduče, ko zna kako izgleda pismo da je “inspekcijom objekta utvrđeno da NE POSTOJI kućni sandučić”.

No, kad se već drugari iz Pošte pozivaju  na “Zakon o poštanskim uslugama”, zanima me da li se on odnosi i na njihove zaposlene i da li možemo mi njih tužimo ako svoj posao ne obavljaju kako treba? Pod time mislim na:

1. Ako je veći paket u pitanju, ostavljaju ga na vrhu svih sandučića, da može bilo ko da ga uzme.

2. Ako treba lično uručiti neki paket, ostavljaju u ulazu papirić da se dođe u poštu, bez pokušaja da paket uruče.

3. Nabijaju veće koverte u one sandučiće “bez duše”, krive ih, lome.

4. Nabijaju koverte u sandučiće sa onim “zupcima” pa ih glave u njima, pritom cepajući papir i potencijalno ono što je u njima.

5. Ne dostavljaju preplate za časopise i sve ono što ne mora da bude potpisano kao isporučeno ili vraćeno.

Mislim, znam ja da ni njima nije lako, al’ nije ni nama! Plus, sećam se pre, poštar dođe, pa mu baba zakuva kafu, pa popije rakijicu, pa lagano. Sad se sve to promenilo!

Dajte vi neke zanimljive primere ukoliko imate!

Poslati svima: HITNO! OPASNOST!

****

Upozorenje putem nacionalne policije****

Zbog vašeg kompjutora pošaljite ovo obavieštenje svojim prijateljima, obitelji, kontaktima!****

U narednim danima, budite oprezni: ne otvarajte bilo koju poruku pod nazivom ” Windows Live Update”, bez obzira ko vam šalje.****

To je virus koji sagori cijeli hard disk.****

Ovaj virus će doći od poznate osobe koju imate u svojoj mailing listi.****

To je razlog zašto biste trebali poslati ovu poruku svim svojim kontaktima.****

Ako dobijete poruku pod nazivom ” *Windows Live Update*”, čak i ako je poslao prijatelj, ne otvarajte****

To je najgori virus najavio je CNN.****

Klasificiran od strane Microsofta kao najrazorniji virus koji je postojao do sada.****

Ovaj virus je otkriven jučer poslijepodne od strane McAfee.****

I ne postoji mogućnost popravke za ovu vrstu virusa.****

Uništava Zero Sektor hard diska.****

Ne zaboravite: ako proslijedite dobijenu informaciju, koristiće svima nama.****

Mislim, ne znam odakle bih uopšte počeo. Prvo, “vest” je potpuno nepismena. Drugo, “Upozorenje putem nacionalne policije”. Treće, virus koji “sagori celi hard disk”. Četvrto, pa ovo je template za sve viruse od Ubistva Arkana, preko 11. septembra, preko Olimpijskog plamena koji “sagoreva hard disk” pa sve do smrti Kim Jong Il-a. Šta je sa vama ljudi?

Memorija
Korisnik: „Ćao, jel imaš malo vremena za jedno pitanje?“
Ja: „Naravno“
Korisnik: „Kaže mi program da nemam dovoljno memorije. Gde bih mogao da je downloadujem sa
interneta, na kojoj adresi?“

Monitor
Korisnik: „Pomagaj, hitno je! Petar je ušao kod mene u sobu i isključio mi je monitor dok sam pisala rad
već dva sata. Ne smem ništa da diram, kako da povratim rad, nije valjda izgubljen zauvek?“

Pogledaj ovo
Korisnik: „Ej, jel moja viza elektron radi na internetu?“
Ja: „Ne verujem … mada, ne znam ni šta će ti?“
Korisnik: „Jao, pa ispostavilo se da sam dobila hiljadu petsto dolara, a ni ne sećam se da sam se na tom
sajtu prijavila za taj kviz! Samo sam otišla da skinem wallpaper jednom, pre nekoliko meseci!“

Mac adresa
Ja: „Uf, moguće da su te banovali sa mreže, ajde sad ćemo da vidimo koja ti je mek adresa…“
Korisnik: „Ali ja imam PC!“

Wallpaper
Korisnik: „Našao sam super sliku za wallpaper, neka priroda, odlično izgleda. Ali imam jedan problem –
slika je baš mala kad je postavim na wallpaper, okolo je sve crno, kako da mi bude onako, preko celog
ekrana?“

Internet
Korisnik: „Pomagaj, nemam više internet!“
Ja: „Pa jel ste uplatili? Jel svetle lampice na modemu?“
Korisnik: „Na modemu? Nemam internet na kompjuteru, nestao je!“
Ja: „To i pitam, jel svetle lampice, šta prijavljuje i Intenet Exploreru?“
Korisnik: „Šta je internet explorer?“
Ja: „Pa onaj program kojim surfuješ internetom?“
Korisnik: „Ali ja to nemam?“
Ja: „Pa kako surfujete?“
Korisnik: „Pa ja otvorim internet na računaru, ali sada je nestao! Nema više one planete!“

Email korespodencija

Problemi nisu prisutni samo kada ste komšija nekome ko je kompjuterski nepismen. Događaju se i putem emaila, sa kolegama, prijateljima i rodbinom. Sigurno ste nekada i sami bili svedoci ovakvih hit poruka

1. Email u kojem se nalazi sto megabajta fotografija za koje onaj koji vam ih šalje tvrdi da su
najbolje slike sa njegovog letovanja, a zapravo su slike u kojoj se osoba jedva vidi i iza je
nepregledno plavetnilo jadranskog/egejskog/sredozemnog mora. Bonus ovakvom mailu je i to
da uz sto megabajta maila dobijate i molbu da vam smanje fotografije i vrate nazad, „ako može
ukupno da budu 3 megabajta“.

2. Smešni video klip sa početka interneta (recimo „I will survive“ vanzemaljac ili neka od
televizijskih reklama sa izbora za reklamu godine 1998.), poslat na sve adrese u address book-
u, i to u To: ili često Cc: polju. Naravno, ovakav mail krasi i hiljadu i jedan znak veće od „>“ koji
simobliše da je poruka forwardovana preko zaposlenih u Telekomu, pa Societe Generale banci,
pa do neke žene u knjigovodstvu Imleka, pa onda do nekog od ministarstava, pa preko Agencije
za privredne registre stiže do vaše tetke, a ona šalje vama.

3. Email poruka sa powerpoint prezentacijom prepunom slika smešnih kučića i zanimljivih situacija
sa venčanja, uz koje naravno ide i zahtev da se mail prosledi na 10 adresa da vi ne biste imali
smešno venčanje. I to je samo jedan deo problema. Drugi je što je mail poslat kroz IncrediMail
pa u footeru ima devojčicu koja drži kuče, tu je i citat iz Biblije, dodatak da je mail namenjen
samo primaocu i da bude obrisan ukoliko slučajno niste primalac, stihovi neke ex-Yu rok grupe iz
osamdesetih i na kraju „Ne štampajte ovaj mail, sačuvajte drvo!“.

4. Naravno, ne treba zaboraviti ni mailove sa zvezdicama, nežno plavom pozadinom i crvenim
Comic Sans fontom veličine 24.

Dajte vaše najsmešnije situacije u komentarima!

Tako sam ja čekao svoj red, gospodin ispred mene ne znam šta je tačno želeo, ali se situacija u jednom trenutku zahuktala pa je on iznerviran rekao – “Ja ću to sve reći gospođi Draginji pa ćete vi videti! Kakav je to način…” itd. Draginja je inače Draginja Đurić, predsednik izvršnog odbora Banca Intese već dugi niz godina. Ako ne znate ko je to tačno, evo njene fotografije kada se slikala za omot svog albuma prvenca kojeg je izdala za Grand produkciju.

Draginja Đurić – Gde je moja ljubav sada, propasti se evra Draško nada

Da, niste pogrešili, i mene podseća na ovu gospođu.

To naravno nije usamljen slučaj. Bio sam svedok i da se ne tako mali broj puta pojavi osoba u ComTrade Shop-u, i kaže nešto na fazon “Ah, ovaj računar ne radi, hoćete sad da pozovem Veselina da mu to kažem?!?”. Jadni zaposleni, ipak nisu nikada izustili “Pa pozovite!”, pošto moraju da održe neki nivo odnosa sa kupcima, a i ko zna kakvi su to promatični likovi u pitanju. Možda upravo iz tog “problematizma” izlazi i činjenica da ne mogu da skapiraju da, kada bi znali Vesu, verovatno ne bi ni kročili u ComTrade Shop da nešto kupe a kamoli reklamiraju, već bi im sve to bilo isporučeno na kućnu adresu. Jel tako Veseline?

Veselin approves

Pa onda idemo sa onim koji potežu Dačića u vreme čekanja reda za pasoš. Ali ne samo u smislu “Ne mogu da verujem da čekam dvadesetosam sati, hoćete sada da zovem Ivicu?” već i onih koji su na to spremni još i pre nego što krenu u taj red – “Ja se izvinjavam, ja sam Dačićev prijatelj, mene je on poslao ovde da uđem preko reda i izvadim pasoš”. Pošto se to inače tako radi, a ne preko nekog kontakta.

Sve u svemu, da ne bude prazna priča, hoću da zapravo edukujem i pojasnim tim ljudima koji se pozivaju na direktore firmi, da mogu da izvuku znatno bolju prođu i zapravo možda i završe neki posao, ali ako se pozovu na osobu koja nije tako visoko u hijerarhiji, ali nije ni dovoljno nisko, da je ovi zaposleni ne bi smeli pozvati. Znači, jurite neki srednji-viši menadžment, da uzmemo poznatu terminologiju. Treba vam neko ko je bitan, ali ne isuviše da bi bio prisutan u novinama. Neko za koga su zaposleni čuli, ali ga nisu upoznali i koji “tamo negde vedri i oblači”. Kako ćete doći do takve osobe, ne znam, upotrebite svoju maštu, idite na sajtove firmi, gledajte da li imaju organizacionu šemu, raspitujte se, ako već hoćete da idete tim putem i potežete “veze” kada čekate u redu.

Za kraj, da vidimo koje sve slučajeve “veza” znamo:

Banca Intesa – Sve ću reći Draginji Đurić

ComTrade – Hoćete da pozovem Veselina?

MUP – Hoćete da zovem Ivicu?

Maxi – Mišković je moj kućni prijatelj (ovo bi morao da mi bude hit nad hitovima)

Telekom – Branko će za ovo saznati! (Radujko, direktor)

Ajd’ sad vi!

]]> http://www.beep.rs/2011/12/19/ja-cu-to-reci-gospodi-draginji/feed/ 1