Posts tagged 13th page
Enciklopedija životinja – nastavak
Jul 30th
Sećate se sigurno “Enciklopedije životinja“. Ukratko, neka telefonska prodaja nekakve “enciklopedije” životinja koja je ustvari registrator najobičniji u koji se ubacuju novi listovi kako ih vi kupujete po ceni od 490 dinara za svaki od tih “umetaka” kojih ima sigurno jedno dvadesetak. I, sad, kao što smo tamo konstatovali, keva ko keva, nakon priča je skapirala da je u pitanju jedan veliki bulšit, pa je pozvala da otkaže. Ja naravno, zadovoljan. Nekoliko dana kasnije, eto novog paketa od iste firme…
Ja: Eeerrrm, šta je ovo, zar nisi otkazala?
Keva: A pa znaš nisam, zvala sam da otkažem, i onda sam rekla da ću da otkažem, oni pitali “a što?” ja rekla da mi je skupo, i oni rekli “pa evo, umesto 490 dinara, jel vam odgovara da plaćate 250?” i ja rekla “odgovara”
Ja: … pa ali … mislim … … šta … ufffff …
Opet skapiram, ne vredi mi da se cimam, samo se zapitam, koliko li oni zarađuju kada su “na keca” pristali da spuste cenu praktično duplo, i verovatno i na toj spuštenoj zarađuju sasvim solidno… i naravno, tu nije kraj. U paketu se nalazi i poklon – ručni sat kvadratastog oblika sa rimskim brojevima, eminentne firme – QUAN XO. Mislim da nema sveukupno 5 grama u njemu, zajedno sa uputstvom na A6 papiru (to vam je četvrtina A4) gde piše kako se ubacuje baterija a kako nameštaju kazaljke.
Tako da se saga sa enciklopedijom zapravo nastavlja.
p.s. A i ti kinezi – kad treba da ubace olovo i naprave masu kao kod recimo ručnog sata, da bi bio kao “originalniji” oni to ne urade, a sa druge strane kad nešto zaista treba da bude lako kao perce, oni odu u Rusiju da nabave lim.
Zbog čega ne volim Apple
Jul 4th
OK, lako je prikloniti se nekom „stadu“. Uzmete, kažete „jao ovaj Apple je s*anje, skup je i ne valja ništa“ i odmah ste upali u klub hejtera, koji u svojim tvrdnjama imaju potporu. Sa druge strane, možete da kažete i „Stiv Džobs je Bog, svi njegovi proizvodi su vrh“, i ni tu nećete baš pogrešiti. Kvaliteti Apple proizvoda su neosporni, intuitivnost operativnog sistema, način na koji se stvari odvijaju, revolutivni pomeraji na delovima tržišta za koje ste mislili da se ne mogu dalje razviti, i slično. Međutim, retko ko, odnosno, da se bolje izrazim, veoma mali procenat iz obe grupe glasnogovornika, zapravo je imao Apple i radio na njemu. Ja, istini za volju, uvek sam pripadao prvoj grupi ali nisam fanatično pozivao na spaljivanje ekipe iz Kupertina, već sam čak znao i da pohvalim neke zanimljive iskorake „jabuke“. Međutim, stvari su se izmenile, pa sam se dokopao iPod Nano-a pete generacije.
Da pomenem i to, iPod me nikada nije zanimao, jer nikada u sebi nije donosio FM tjuner. Svi drugi su ga imali, Apple nikada i ja to jednostavno nisam razumeo, a na radiju uvek ima nešto interesantno. Ako ništa drugo, a ono vesti. I tako se, pred kraj prošle godine, iPod gama proširila novim modelom koji je u sebi doneo FM tjuner. Posle jedno 6-7 godina od kada je radio postao standard na prenosnim mp3 plejerima.
KUTIJA
Šta reći za ovo … možda je najbolje – nema je. U suštini dobijate plastičnu ambalažu malih dimenzija, potpuno neodgovarajuću za skup uređaj kakav iPod jeste. U njoj, opet ništa – jadnjikavo uputstvo na malom broju strana, slušalice, kabl i nekakav adapter (o kojem će biti reči kasnije). Ne zahtevam ja puno, ali ne bih imao ništa protiv nekog boljeg uputstva, CD-a, ponekog dodatka, šta ga znam. Bilo šta što će staviti do znanja da ste svoju ne malu ušteđevinu dali za mp3 plejer.
PLEJER
OK, ovde nema većih zamerki. Lep je, tanak, lagan, „breath-taking“ što bi rekli englezi, sve u svemu, mp3 kakav bi trebalo da imate. Softver, isto odličan. Intuitivan, ima sve što vam je potrebno, u 99% slučajeva će „ispratiti“ ideju koju imate u glavi, a i u suštini niko ne spori da Apple ume da napravi dobar softver. Ovaj pasus sam zapravio ubacio više kao povezivanje između kutije i početnog korišćenja.
PUNJAČ / KABL
Evo i prvih problema. U paketu sa uređajem dobija se kabl za punjenje. Na jednom kraju je standardni USB na drugom standardni Apple port. Prednost ovakvog sistema je to što se preko apple konektora vrši slanje podataka na i sa iPod-a, prenose se i komande ako iPod nakačite na nezavisni set zvučnika ili povežete u svoj automobil. No, kao što možete i da zaključite, punjenje je ograničeno na punjenje putem računara. To ne samo da traje duže nego punjenje preko strujne utičnice, već je i potpuno nepraktično ako idete na putovanje. Sigurno nećete sa sobom nositi i laptop (ako ga posedujete) da biste na njemu punili iPod. No nemojte da brinete, rešenje postoji – Apple strujni adapter je vaš po ceni od samo 4000 dinara!
I ne samo to, već, naviknuti na činjenicu da se vlasnici iPoda verovatno služe MacBook-om ili iMac-om (čije je celo kućište u monitoru), drugari iz Apple-a su ponudili poprilično kratak kabl za povezivanje USB porta i iPod-a, pa svi (normalni, dodaću) ljudi koji kućište drže na patosu moraju se zadovoljiti time da iPod drže na samom kučištu, jer do stola “neće dogurati”. Ako vam ovo ne odgovara, ne očajavajte, za blizu 3000 dinara možete kupiti duži kabl!
“JAO ŠTO JE STRAVA OVA PESMA…”
“Ništa ne brini, zakači na standardni USB ovaj moj mp3 plejer, otvori folder i prekopiraj je”, rekao bih ja kada bih imao bilo koji drugi MP3 plejer a ne iPod. Ako imate iPod, sva je prilika da sa sobom nećete uvek nositi data kabl, pa od prebacivanja nema ništa. A čak i ako bi se data kabl nekim čudom našao u vašem džepu, “prijateljski PC” na kojeg hoćete da kopirate pesme neće ih ni videti na iPod memoriji. Zaboravite i na iTunes, on neće dozvoliti da pesme prebacite na hard disk, pa je jedino rešenje neki od programa koji se time bave, poput aplikacije Senuti. Ona će kopirati numere sa iPod-a na računar, ali se i plaća. Pa osim ako pored iPod-a nećete nositi i USB flash sa programom kao i data kabl, od prebacivanja pesma nema apsolutno ništa.
“HAJDE DA ZAMENIMO POZICIJE KONEKTORIMA…”
Rekli su jedan drugome, dva Stiva, Džobs i Voznijak, i zapalivši cigare gorućom novčanicom od 100 dolara dodali su “… kako bismo naterali korisnike da kupe nove dodatke!”. Naime, iPod Nano pete generacije skoro identično izgleda kao onaj četvrte. Kasnije provalite da ima veći ekran, kameru … ali i zamenjene pozicije konektorima. Sad znači ulaz za slušalice nije desno, već levo, a dok konektor je sa desne strane. U onoj jadnjikavoj kutiji sa početka priče vi dobijate nekakav “adapter” za ovu novu postavku, ali on se skoro nigde ne može udenuti osim u zvanični Apple dock. I šta to znači? Ako imate na primer Logitech zvučnike za iPod, koji poseduju “modlu” za iPod Nano, nećete moći da ga udenete, jer će konektor na mp3 plejeru biti isuviše desno. Ako pak izvadite modlu, nećete moći lepo da pritiskate tastere iPod-a jer će on ceo “landarati”. Šta vam ostaje? Nazad u prodavnicu.
“CHARGING IS NOT SUPPORTED WITH THIS ACCESSORY”
Drugari iz Apple-a su kod prvih modela iPod-a omogućavali punjenje kako putem USB-a tako i putem FireWirea. Sve je funkcionisalo kako treba, a konektori su podržavali oba standarda. U jednom trenutku, Apple je izbacio podršku za Firewire iz narednih modela, time čineći da svi oni dodaci (punjači, kablovi, dokovi, zvučnici…) prestanu da “pružaju struju” iPod-u koji je u njih uključen, uz poruku “Charging is not supported with this accessory”. Šta to znači? Možete priključiti iPod na zvučnike (koji su pak prikačeni u struju) ali u trenutku kada on ostane bez baterije, nema više muzike za vas. Punjenje morate obaviti kroz kabl (sa adapterom za struju) što onemogućava da iPod bude priključen u zvučnike. Znači, opet prodavnica!
SAMO DEO
Ovo je samo deo svih “radosti” koje Apple uređaji pružaju. Da ne govorimo o sinhronizaciji koja vrlo često zna da napravi problem a ne da bude korisna, o slušalicama koje iako daju dobar kvalitet zvuka skoro nikada nisu mogle da se pohvale kvalitetom izrade i trajnosti, kao i tome da baterija u suštini ne traje ništa duže od one na mobilnom telefonu, koji pored većeg ekrana poseduje i tu “nezgodnu” funkciju da mora biti nakačen na mrežu kao i da omogući telefoniranje. A bateriju čak ne možete ni sami zameniti kada joj istekne radni vek.
Enciklopedija životinja
Apr 2nd
Dolazim ja tako jednom prilikom kući, i onako, standardno, malo odmaram, malo gledam Slagalicu, radujem se svakom Milkinom (Milčinom?) pojavljivanju na malim ekranima, standardni dan. Kad, ujednom trenutku dolazi moja draga majka, i daje mi da pogledam nekakve papire povezane u registratoru. Znači, sve standardno, registrator, sa onim metalnim u centru, papiri, rupe u njima, i na njima neke životinje…
M: Jao, vidi molim te šta su doneli danas, i kao besplatno poklonili.
J: Šta?
M: Pa ovu enciklopediju („enciklopediju“ – mislim se ja) i ranac.
Pogledam ja ranac, standardni neki „2 evra sa buvljaka“, ali šta sad, poklonu se u zube ne gleda, kaže naš narod.
M: I sad, imaš ovako ovu enciklopediju…
J: A da probamo da je zovemo registrator?
M: … i onda tu imaš životinje. Vidiš, evo, ima polarni medved, pa onda žirafa… I sad, oni ti poklone ovaj prvi deo, a ti posle dokupljuješ koliko hoćeš i koliko možeš mesečno, nove životinje, i tako ih skupljaš u jednu veliku enciklopediju.
Dok ona to tako priča, ja se u sebi mislim – „ko može da nasedne na ovako nešto, i da uopšte pomisli da krene da skuplja papire koje stavlja u registrator“
M: … pa sam ja mislila da krenem to lepo da kupujem!
J: …
M: Šta?
J: …
M: Pa baš je super!
J: …. uuuuuffff … a ajde mi reci, molim te, šta će ti to?
M: Pa lepo je, da skupljam, da imamo!
J: Ali jel ti kapiraš da je to najgluplji mogući registrator, sa ko zna kakvim podacima? I da ćeš verovatno dati mnogo više nego za neku standardnu enciklopediju životinja iz knjižare koju čak verovatno nikad ne bi ni kupila u životu, nego su ti ovo doneli na noge.
M: Pa da, ali … životinje … lepo … vidi šta sve tu ima…
Onda sam odlučio da se za trenutak isključim iz ove priče, i razmislim, koliko zapravo taj marketing i prodaja predstavljaju jedno čudo. Samo je potrebno doneti nekome nešto na noge, i uz malo žvake ubediti ga da kupi nešto što mu verovatno nikada nije ni trebalo, niti će trebati.
To me je podsetilo na situaciju od pre par godina kada je baba kupila neki masažer za leđa, a na poklon dobila još električni brijač, četku, tranzistor-alarm i baterijsku lampu. A od svega toga radila je samo četka.
Komendije…
Mar 1st
.Izgleda da sam oguglao na komedije 
Ili to, ili su mi standardi toliko visoki da jednostavno ništa ne može da me nasmeje. Nisam fan bioskopa. Poslednji put sam išao da gledam Avatara jer je u 3D-u, a pre toga ne pamtim kad sam bio, a posebno da sam pritom išao na fazon „jao strava, idem u bioskop da gledam taj_i_taj film“. I većinom sve šta pogledam, a što možda nije puno, pogledam na monitoru svog voljenog računara. Tu je problem taj što nema dovoljno velike publike. OK, nekada film ne pogledam sam, mada nije da ne volim najviše da solo FastForwardujem sve dosadne scene i odgledam samo one koje me zaista interesuju, ali je suviše mali broj ljudi da bih imao reprezentativni uzorak.
I tako sam recimo pogledao Funny People sa Adam Sendlerom, ne sećam se da sam skoro pogledao gluplji film. OK, srećom, oni koji su gledali sa mnom su se složili sa tim. I vidm i neki po forumima. Međutim, IMDB ocena recimo, nešto tipa 7,5 od 10, što uopšte nije loše. I onda pomislim, ma to oni nešto nameštaju, ma to nije tako, ko zna ko je tu glasao bezveze itd. I onda se slučajno obrem u Domu Sindikata (našao sam bioskop u koji ću da odem) na filmu Dan Zaljubljenih. Srećom, nisam platio kartu inače bih se dodatno smorio. Enivejz, onako, ima sala jedno stotinak ljudi, fina ekipa, što bi se reklo. Kreće film, sve ide svojim tokom, nema smeha ni od korova, kad eto prve „smešne“ scene. Ja ništa, glupa je, al’ zato ostatak sale ne može da se sastavi od smeha. Opet, scena nakon toga, a’la „mačka je pala sa stola i upala u kutiju“, cela sala se zacenila, ja kao, wtf? I tako se svi silno zabavljaju, sem mene kojem je dosadno.
I onda razmislim, pa možda stvarno ja previše očekujem od filma, možda je on mega smešan, al’ sam ja glup pa to ne izvaljujem, pa mi posle bi i jasna ocena za Funny People (i slične filmove) na IMDB-u.
I onda postavim sebi još jedno pitanje – možda Holivud uopšte ne pravi loše filmove, samo im ja nisam ciljna grupa i očigledno sam u manjini na tržištu. A kad imaš jogurt of Kajsije koji se prodaje super i jogurt od jagode kojeg kupuje samo dvoje ljudi, jasno je koji će da nastrada, a možda i nije boljeg ukusa nego ovaj „kajsijasti“.
Brega komponuje, jeeej!
Feb 2nd
Mi kao da nikada ništa ne naučimo … ustvari, čekaj, pre nego što pređem na glavnu temu. Kakav je to uopšte izbor za pesmu Evrovizije sa naše strane? Umesto Beovizije, gala večeri sa mnogobrojnim pesmama, u trajanju od tri dana, nagradama, pevačima i slično, došli smo do televizijskog prenosa iz studija u trajanju od jednog dana, i biranju pevača. OK, ništa sporno, kriza je, mora tako. Više nema Sava Centra i sati i sati prenosa, već neki od RTS studija, u njemu nekoliko pevača i udri. Ništa protiv.
Međutim, ono što mene buni jeste način na koji se biraju pesme. Naime, RTS je odabrao JEDNOG kompozitora koji će da napravi SVE pesme, i jednog tekstopisca. I onda će X pozvanih izvođača (koje bira kompozitor a odobrava RTS) da dobije svoju pesmu, svako po jednu, pevaće je u tom studiju, publika glasa i tako dobijamo predstavnika za evroviziju. Čak i da je taj kompozitor sam bog muzike, kako su oni zamislili da on uspe da napravi X (a X je pet ili više) pesama odličnog kvaliteta koje će se takmičiti? Može da izvuče jednu, max dve, ostale će biti šablonske i nekreativne pesme tek da se popuni odnosno zadovolji forma. I povrh svega toga, izbor će biti obavljen u martu, a kompozitor je odabran pred kraj januara. To znači da za tih pet ili više pesama ima tek mesec dana da ih sve sredi, obradi, aranžira, pa sa tekstopiscem uklopi itd. Osim ako ne uzmu „tandaraka“ podlogu pa na njenoj mustri sve pesme, tu nešto neće da štima.
I onda, kao vrhunac, ispade da će taj kompozitor biti ni manje ni više nego Brega. Znate onaj što je obradio sve žive pesme svetskih izvođača, metnuo ih u neki etno fazon i onda gurnuo u filmove? Ajd’ to, nemam ništa protiv čoveka, našao je neku nit i sada on nju gura, zarađuje, super. Neosporno je da ima svojih kvaliteta, ljudima se to dopada. Međutim, imamo dva velika problema. Prvi – Bregović se već sa „štiklom“ oprobao na Evroviziji, izvodila je niko drugi do Severina, ne znam ni da li možete da se setite kako je ta pesma prošla, a nemate ni čega da se setite, prošla je mnogo loše.
Drugi značajniji problem je to što Evrovizija već petu ili šestu godinu za redom uopšte više ne pada na etno fazon. Probao je to Željko, prošao prilično dobro, ali dalji pokušaji u tom smeru završili su se katastrofalno. Setite se samo Jelene Tomašević. Stoga, da li nam zaista još jednom treba neko etno izvođenje na Evroviziji? Pobedili smo jednom potpuno ne-etno pesmom, možda to nije loš pravac? Brega je i sam već izjavio kako će sve njegove pesme biti etno i da on od toga ne može da pobegne.
Samo me interesuje ko će na kraju biti „podobni“ pevači koje će pozvati na ovo takmičenje, kao i kako će proći glasovi publike, ako se uopšte na njih neko i bude osvrnuo…
Vakcina je pravi lek!
Jan 6th
Gledam ovu vakcinaciju, novi grip, Republički zavod za zdravstveno osiguranje, radna grupa za borbu protiv gripa, ako tu zna neko o čemu se radi, svaka mu čast… A sve kreće kao po scenariju … prvo nabavljamo vakcine od firme koju kod nas distribuira Mišković, onda Tomica Milosavljević sve vreme govori kako se moraju vakinisati svi, ko neće da se vakciniše moraće da potpiše, a onda posle izlazi sa izjavama tipa „mi ne bismo kupoviali vakcinu da radna grupa protiv pandemije to nije tražila“. Pa brate, od kada dete navrši 3 godine znaš da kad mu nešto kažeš da mora da on neće, pa taman da je ne znam ni ja šta. Onda ni ne treba da čudi što se do sada vakcinisalo jedva nešto preko 50.000 ljudi, a sa Novartisom je sklopljen ugovor za tri miliona vakcina.
Podsetiću, inicijelno je radna grupa tražila sedam miliona, pa četiri da bi sada došli na tri. A izgleda da su i te tri previše, pošto se niko živ ne vakciniše, pa smo opet za džabe bacili pare. Bez obzira da li su vakcine dobre ili ne, nije trebalo biti posebno mudar pa videti da se narod kod nas jednostavno neće vakcinisati. „To su sve laži“, „ma oni ustvari političarima daju samo vitamine u vakcini, a nama ko zna šta“, „ne primam ja to neću da umrem od toga“ i slični su stavovi koje iznosi svako koga o vakcinaciji pitate. Kapiram da je ovih 50.000 zapravo hipohondrično raspoloženo pa su odlučili da prime šta god da se ponudi. Mis’im, nije bilo teško malo se raspitati pa videti da nam je 200.000 vakcina izgleda i više nego dovoljno. Pa da lepo te pare damo na tu modernizaciju Beovoza, da se od jednog kraja Beograda do drugog stiže za 7 minuta!
I sad šta – imamo 3 miliona vakcina sa kojima ne znamo šta ćemo, ako raskinemo ugovor moramo da plaćamo penale, pa neka samo tamo neko stavi na papir i vidi koja je od te dve opcije skuplja, pa ako treba neka uvezu te „tri milke“, neće da se baci, ko zna za šta može biti korisno – da recimo studenti medinice vežbaju davanje vakcina na lutkama.
E da, probao sam Jaffu od višnje, s*anje je.
PR, marketing, ovo ono…
Jan 6th
Prvo, i ja se pomalo grozim sve češćeg korišćenja stranih izraza u domaćem jeziku. Recimo – „ukoliko je resurs avejlbl, uradićemo kost brejkdaun da vidimo koga ćemo pušovati na stejdž da odradi piar za nas“. Ako mislite da ova rečenica ne znači ništa, varate se, samo nije postavljena u kontekst odnosno nemate njen početak i kraj.
No, to nije ono zbog čega se „javljam“. Zanimljivo je to kako je PR, kao jedan deo marketinga, postao više nego rasprostranjen i u našim krajevima. I kud i kamo, reklama više nije ono što se traži i gleda, već PR. I to ljudi sa strane, koji nisu iz tog marketing sveta, možda ne bi ni primetili, ali mi koji ipak znamo nešto više, svakako smo „snimili“.
Predivno je to kako se svako malo u novinama pojavljuju članci „Čovek dobio 5000 eur na Bet-and-Win-u“, „Slučajno kupio srećku i dobio 50,000 eur“ i tome slično, od čega nije istinit, rekao bih, niti jedan. Nije to sve, lako se ide i korak dalje – ne znam da li ste pročitali sad skoro kako je vođa navijača Partizana spasio staricu kada joj je neki mangup oteo torbu? Hahaha, nisam mogao a da se ne nasmejem. Nema veze dal’ je Partizan ili Zvezda, divno je da se taj vođa našao starici baš u trenucima kada je pre samo nekoliko nedelja došlo do nekoliko većih navijačkih incidenata.
Što je najcrnje od svega, ni ja sa svojim istančanim njuhom za PR-ove i razvijenom svešću oko „teorija zavere“ ne mogu uvek da provalim dobar PR kada se plasira kroz štampane novine, domaće portale ili televiziju, pa jedino što mogu sve vas da zamolim jeste da budete obazriviji kad sledeći put čitate neku vest. Može vas, ako ništa drugo, sačuvati izdatka za kupovinu Loto listića ili greb-greb „Srećice“.
E da, drvlje i kamenje za to što prošlog meseca nismo bili u pravu kad smo rekli da ćemo izaći prvog šaljite na adresu prelamača aka art direktora, a ne nas malih i nezaštićenih novinara, koji uvek sve svoje tekstove šalju na vreme!
Uniforme u škole!
Jan 6th
Sve više postajem pobornik vraćanja uniformi u škole, a prvenstveno školskih torbi kao takvih. Sad ću zvučati kao džangrizavi deda, a zapravo nije tako puno vremena prošlo otkad sam završio srednju školu, ali ono što se trenutno dešava po pitanju oblačenja se graniči sa neverovatnim. Sećam se, kod nas je u odeljenju samo jedna devojka pokušala da dođe sa ženskom tašnom (tašnicom, preciznije) na časove i bila je brutalno ishejtovana i to od strane profana. Dobijala je komentare tipa “A ti devojko sledeći put ponesi knjigu, da možeš da pratiš predavanje, ako može da ti stane u tu torbicu”.
A danas, danas ne znam da li iti jedno žensko dete nosi školsku torbu u školu, osim ako nije “padavičarka/goth/metal” devojka pa na rancu, crne boje of course, ima i veliki broj bedževa i ispise “666″, “Sotona rulaja – ostali frulaja”, “Hammerfall 4 life” i slično. Sve ostale nose nekakve ženske torbe i tašne, i iskreno mi nije jasno kako uopšte tu mogu da uskoče bilo koje knjige i sveske, osim ako ne nose samo jednu knjigu i samo jednu svesku, pa kao, čisto da imaju.
Takođe, mislim da nije dobro da toliko vremena troše da se sređuju za školu. Bolje je da duplo više potroše spremajući se za slikanje za potrebe Fejsa… ili beše nisam to hteo da kažem. Evidentno se u takvim situacijama vidi i staležna razlika odnosno razlika po životnom standardu, a iskreno, skroz me zanima i kako ovih dana ide priča sa mobilnim telefonima, kada svaki đak u odeljenju ima po dva komada.
Stoga, uniforme bi bile lep dodatak priči, pa posle nema potrebe nositi ženske torbe, nema potrebe nositi gomilu šminke i opterećivati se tim stvarima. Ajde, ajde, šta vam je matori perverznjaci. Imate gomilu slika u “Klinkama sa/iz…” pa se sladite, a kapiram da dobra porcija vas ima ima, da kažemo, zanimljiv stav o uvođenju uniformi.
Ah da, jel rubrika kao ilustraciju ima japansku devojčicu u japanskoj školskoj uniformi? Nemam pojma, al’ sam prilično siguran da će je Ćosa ubaciti. Osim ako ne vidi ovaj red, onda možda izbegne, da bi me kao fol zeznuo!
Jan 6th
Nikada mi to nije bilo jasno … OK, kafići po gradu, kul, imaju svoju baštu, ili tako nešto, pa si koliko toliko izdvojen. Kafići u Strahinjića Bana, ok, prosto ljudi blokiraju celu jednu polovinu ulice i tu sad nema prolaska, šta god ti uradio. Ali ono što mi nije jasno (part one) je kako neko može da sedi recimo na sred Knez Mihajlove ulice u jednom od onih „all about coffee“ kafića, gde ti sve vreme sa leve i desne šiba gomila ljudi, dernjaju se, potencijalno pikiraju telefon koji ti stoji na stolu…
Sa druge strane, takođe mi nije jasno (part two) kako neko može da sedi u kafićima u Delta City-ju i Ušću (ili bilo kojem trećem šoping centru) gde se sedi na prolazima, pored pokretnih stepenica itd. Svako naravno ima pravo da sedi gde hoće, ali pored izdvojenih kafića sa „baštama“ odnosno platoima unutar ovih objekata, stvarno ne vidim niti jedan dobar razlog da neko sedi na sred prolaza kojim idu ljudi. Plus što su ti stolovi tako postavljeni da ostaje maksimalno metar da tuda prodefiluje gomila posetilaca u oba smera. I onda oni naravno kupe ponešto u tržnom centru, patike, majicu, duksericu, torbu i sve zajedno sa ogromnim kesama opet prolaze pored tih koji sede u kafiću, pritom ih udarajući, češući itd. Ali najgenijalnije od svega mi je što se ti koji sede u kafiću ponašaju kao da se ništa specijalno ne događa oko njih, kako su oni kul, koncentrisani na priču sa prijateljicom/rođakom/poslovnim partnerom. Genijalno.
Mala digresija, a možda i nije – ko još ima toliko novca da izvede nekoga na bioskopsko veče u recimo Deltu, Ušće pa što da ne i Takvud? OK, nisam ja „zaštitnih nejači i siromaha“, ali kad je cena karte 400 kinti, a u priči ipak treba da se nađu i koka kola i kokice, pa sve to puta dva, ispostavlja se da za jedan veoma skroman izlazak (složiće te se da bioskop nije nikakva ekskluziva) treba izdvojiti oko 15 evra odnosno 1500 dindži. Možda ipak nije toliko loše onima što ispred dragstora ili u lokalnom parkiću piju pivo od 2 litre.
Estradne teme
Jan 6th
Jel sam vam pričao da sam gledao Kseniju Pajčin u onoj sada već čuvenoj emisiji „Vi pitate“ dok je išla baš direktno na TV-u? Tako sam imao priliku da „uživo“ ispratim sve dogodovštine ove nekada veoma, a sada malo manje popularne pevačice. Znate je sigurno, to je ona što peva da možete da gricnete njenu vruću picu. Jasno je da ona nije baš bila najsvesnija u toj emisiji, što je u redu, jer očigledno nije bila čistog krvotoka (izvinjavam se ako jeste, ali onda joj baš nije dobro), međutim, meni je još veći hit voditeljka Rada Radenović, koja, iskreno, po meni ne bi trebalo da vodi ni izveštaj o vodostaju na radio Beogradu. Fascinantno mi je to što se ona unela u voditeljski posao toliko i složila takvu facu kao da ima keca u rukavu da dokaže kako je „najčistiji“ političar u zemlji zapravo krao i levom i desnom, ali ne, mi iz takve face dobijamo dijalog:
- A koja je tvoja omiljena pica?
- Kaprićoza!
- A zašto?
- Pa zato što ima svega na sebi, i šunku i kačkavalj i pečurke
- Znači, ti voliš zato što ima i šunku i pečurke?
- Da
- Znači … kaprićoza?
I ajd’ nema veze, to je Pink, lagane teme za nedeljno popodne, ali se onda u novinama pojavi intervju sa njom iz headline (parafraziram) – Kod nje nijedan gost nije pošteđen. Wow! Čega? Smora?
Naravno, kad čovek pomisli da je to vrh, dobije priliku da gleda Magazin In, u kojem još jedna vrhunska novinarka pre svega vodi emisiju u kojoj su u gostima Jelena Karleuša i Dragan Todorović, ako se tako zove gospodin radikal. I to naravno nije dovoljno, nego u emisiji dobijemo priliku da vidimo i ćerku Jelene Karleuše, koja je takođe gostovala, naravno nevesna svega jer ima jedva nekoliko meseci, pa je čitava situacija delovala još primerenije.
Samo čekam, pravo da vam kažem, da se kod naših devojaka koje poštuju rad televizije Pink pojavi moda, poput one američke, da kupe i svuda nosaju o svojoj maloj tašni neku čivavu, baš kao što radi jedna od naših omiljenih umetnica, Seka Aleksić.Zamislite samo tu situaciju – tri najbolje drugarice ful doterane u minićima i izazovnim brusevima idu posle kontiša iz mate umesto časa iz geosa u shoping, a iz torbica im vire glave male Mrvice, Zvončice i Bjonde.
Mis’im, sad kad malo bolje razmislim, ako će im JK izbiti ideju čitava iz glave i uterati (da izvinete) mis’o kako je super imati decu, onda neka se šeta sa Atinom gde god hoće., čisto da na taj način pomogne borbu protiv bele kuge u našoj zemlji. Naravno, kada ove srednjoškolke makar završe srednju školu odnosno postanu punoletne, ne bih da me razumete pogrešno.
