Ljudi imaju problem da shvate da je preorder video igre najgora stvar koju mogu da urade kako sebi tako i čitavoj industriji. Preorder je, u pravom smislu te reči, kupovanje mačke u džaku, posebno u vremenu kada koncept “demoa” neke igre odavno ne postoji a beta testiranje je rezervisano za odabrane. Neretko se događa da “prednaručivanje” bude pušteno po samoj objavi rada na igri, pa ni nema opcije bilo kakvog testiranja.
Korisnici su “navučeni” na preorder obećanjima kojekakvih dodataka za igru, koji najčešće nisu značajni u pogledu korisnosti u finalnom proizvodu a iimaju kratak životno-radni vek kada ih na kraju i stavite u funkciju. Retko gde postoji koncept preordera, pa je po tome igračka industrija priličan pionir. Filmski studiji vam ne nude mogućnost da kupite karte za bioskop unapred, izdavači knjiga ne traže novac za knjigu pre nego što je pisac napisao a nema ni kupovine muzičkih albuma. Preorderom kupci zapravo daju novac programerskim kućama za finansiranje projekta koji je tek u povoju, bez ikakvog vida kontrole nad tim novcem i reperkusija za finalni proizvod. Kada prednaručite i potom dobijete igru, to je to. Dobili ste šta ste dobili, vi na to niste uticali ni na koji način a od vašeg novca studiji su finansirali sopstveni rad.
I programeri su, u neku ruku, radnici. Postavlja se pitanje da li biste platili unapred moleru da vam okreči čitavu kuću ili automehaničaru da vam popravi auto? Ili na kraju krajeva da dobijete bilo kakvu uslugu i/ili proizvod pre nego što uopšte vidite kako on izgleda? Razmislite da želite patike, odete u prodavnicu a oni kažu “e pa ako nam sad platite 10.000 dinara, na proleće naredne godine mi ćemo izdati patike. Biće slične kao ovaj model (u slučaju da je analogno patikama igra nastavak neke postojeće) odnosno biće totalno nove, neviđene i mnogo dobre (u slučaju da je pitanju totalno novi projekat)”. I vi platite, dolazi proleće a patike koje vam stignu totalna suprotnost od onoga što ste imali u glavi. Koje su vaše opcije? Nema ih, morate da nosite patike koje ste kupili na slepo. Da ne pokrećemo priču oko moleraja i majstora drugog tipa. Pa oni, čast izuzecima, odrade loš posao čak i kada ih platite posle toga. Zamislite da majstoru za krečenje i sređivanje kuće platite unapred? Pa ne biste ga više nikada videli ili bi taj posao trajao mesecima a ne nekoliko dana.
Preorder bi donekle imao smisla kada bi igrači naslove dobijali po duplo povoljnijim cenama, na primer. Finansirate neki projekat, slično kao Kickstater, ali zato što imate poverenja u isti, dobijate igru sa popustom. Međutim, ni to nije slučaj, već je cena za vas u 99% ista kao za sve druge koji će potencijalno kupiti naslov kada on izađe. Jedina kvaka je što oni mogu da sačekaju i vide ocene medija širom sveta ili da sa druge strane kupe igru pa je potom vrate ukoliko ona ne zadovolji njihove prohteve i dobiju povraćaj novca.
DLC je slična priča – DLC je način da igre naplate dodatno ono što bi trebalo da bude osnovni paket u igri. To je set misija, likova, nivoa koji je namerno ostavljen po strani kako bi se na njemu dodatno monetizovalo. Ovde ne pričamo o ekspanziji ili dodatku koji je usledio nakon što je neka igra doživela uspeh. Ne, ovde pričamo o tome da od starta tvorci igara navode kako za njihovu igru planiraju DLC pakete, kako možete kupiti “sezonsku kartu” i na taj način imati pristup DLC dodacima. Te sezonske karte najčešće koštaju kao i kompletna igra i iako ne morate ih kupite, ipak ostajete uskraćeni za izvesnu količinu dobrog sadržaja a često i neke od ključnih stvari za vas ostaju nedostupne jer ste odlučili da ne platite za DLC.
Ovi paketi takođe nemaju baš sličnu analogiju sa drugim granama industrije. Donekle se mogu povezati sa muzičkim albumima koji imaju svoje “deluxe” edicije, ali zamislite da se u deluxe nalazi i baš ona hit pesma zbog koje ste želeli da kupite album, dok se u osnovnoj verziji nalaze samo neke druge numere. Problem kod DLC-a i nije to što je to dodatna cena za dodatni rad, već najčešće dodatna cena za osnovni rad. Kao kada biste kupili jaknu koja već ima kapuljaču, ali pre nego što će vam je prodati prodavac je skine (da vi ne vidite, naravno) i potom kaže “e a uz tu jaknu super ide ova kapuljača koja može biti vaša uz doplatu od samo 1500 dinara”.
Nažalost, borba protiv preordera i DLCa naravno nije moguća dokle god postoje oni koji će rado dati novac za tako nešto a potom se razočarati dobijenim a potom uraditi to isto iznova, ali makar možemo da se nadamo da će se situacija u nekom trenutku makar malo promeniti. Do tad, na nama je da ignorišemo ovakav trend uz nadu da će to možda, makar malo, nešto promeniti.
