Probudim se ja jednog dana, ne tako davno, odlučim da odem do Pošte da platim šta imam, i krenem … ulica mirna, rano jutro. Zadržim se u pošti ravno 20-ak minuta, pa plus pokoji minut od i do kuće. Kad, u ulici velike promene. Baje iz “Beograd puta” već postavile pet različitih znakova na početku ulice i još nekoliko na njenom kraju. Pogledam – ulica je odjednom postala jednosmerna. Pogledam drugi znak, postavljen info da je parking sa leve strane. Pogledam treći znak – zabranjeno zaustavljanje i parkiranje sa desne strane.
I tada naravno kreće – babe u ulici su odmah podigle bunu, komšije su se već organizovale da vide “ko će njima da odnese auto”, i slično. A zapravo, situacija je potpuno suluda, jer je moja ulica jedna od najnebitnijih ulica u gradu, ako tako mogu da kažem, i jedna od onih (iako nije slepa), gde znate da neko ide upravo u vašu ulicu ako uopšte uđe u nju, odnosno jednostavno nema “slučajnih prolaznika”. I relativno je mala, i “domaćinska”. Ipak, i kao takva, ima svoju “porciju” automobila, pa kada se ljudi parkiraju i levo i desno ispred svojih kuća (što rade), onda nema gužve. I tačno se zna, ovaj komšija je ispred svog ulaza, ovaj drugi ispred svog … Sad kad bude parking samo sa jedne strane, zasigurno će biti gužve za parking, ali to je sve deo plana, pogađate, dobrog Parking Servisa, kako bi se ispostavilo da ustvari imamo problem sa parking mestima i potrebna nam je zona.
Do tog trenutka, nikome nisu smetala kola levo i desno na trotoaru jer se ulicom u suštini ide sredinom kolovoza, a da ne govorimo što je takvo “raspoloženje” već “sto godina”, otkad je ulica napravljena i otkad u njoj ima ljudi. Jasno je da od organizovanog “pokreta protiv Parking servisa” neće biti ništa, ali će svakako biti interesantno videti kako će prolaziti individualni susreti sa paukom, ako isti uopšte odluči da navrati do ulice u koju iovako niko ne ide.
