Odlazak u Telekom je za mene postao nešto kao odlazak u Mek kad sam imao 8 godina. Svakako razdragan i veseo, uvek znam šta hoću na putu do tamo, ali kada uđem unutra umesto BigMac-a kupim neki novi obrok kojeg su ubacili, ili pak neke specijalne krompiriće, o sladoledu i da ne govorimo. I tako, u još jednom interesantnom spoju sudbine i pravovremenog browseovanja internetom, naiđem ja na info da na rate može da se pazari Samsung. I uz pomoć mog velikog prijatelja Glavkojhoda, uputim se ja u Telekom poslovnicu u “Loli”.
Unutra, vidim “Korisnički servis” sa leve strane, tri osobe rade nešto, sa desne strane “Prodaja”, jedna službenica sedi i nešto piše po papirima. Pogleda me na tren onako zbunjenog, ali nastavlja da piše. Ja sad stojim još neko vreme, gledam u pravcu pulta na kojem piše “InfoPult”, za njim naravno nema nikoga. Opet gledam u ovu iz prodaje, a ona se skoro pa krije iza monitora u fazonu “Jao, neće valjda mene da prozove” odnosno u našem slučaju “neće valjda mene nešto da smara”. Odvažih se ipak!
Ja: Dobar dan, samo da vas pitam, mene interesuje kupovina telefona na rate…
Ona: NA RATE?! (Sa izrazom lica kao da sam joj tražio pola kile mlevenog, ali od buta ako može)
Ja: Pa da, ono, karticama…
Ona: BANCA INTESA KARTICAMA?
Ja: Hm, da.
Ona: E pa to vam je ono tamo * pokazuje ka polici sa neuredno poslaganim telefonima *
Ja: Ok, ja bih hteo ovaj Samsung
Ona: E pa on ne ide na rate, nije na rasprodaji!
Ja: Ali jeste, video sam na vašem sajtu.
Ona: Pa ne, nije, stvarno sumnjam da je… * klikće nešto po računaru *
Ja: * zvižd * zvižd * … a jel sad čekamo da proverite da li je na rate?
Ona: * potvrdno klima glavom * Ej Danilo, jel možeš da dođeš?
Danilo: Reci?
Ona: E, jel ovaj telefon na rate? Kažu da jeste, ali ja ga nemam ovde!
Danilo: Ja mislim da jeste, najbolje da proveriš sa Marijom.
Ona: Ok, zovi Mariju
Danilo * odlazi da zove Mariju *
Marija * dolazi * Reci?
Ona: E, jel ovaj telefon može na rate da se kupi? Ne znam jel on na toj rasprodaji, mislim da nije?
Marija: E, ja mislim da jeste, ali nisam sigurna, jel to nešto novo, možda su to nešto novo postavili …
Ona: Pa šta da radimo?
Marija: Pa zovi Danicu.
Ona * uzima telefon i zove Danicu * E Dano, jel možeš da dođeš?
Danica * dolazi * Da?
Ona: E, jel ovaj telefon može na rate da se kupi?
Danica: Može, može!
Ja * thank god *
Onda nakon toga kreće dalja peripetija prožeta moždanim bolom, pa peripetija nastala tom peripetijom, pa birokratija nastala peripetijom i vice versa, sve u svemu, ne bih vas gnjavio tim detaljima usled kojih je boravak u Telekomu trajao duže nego što je potrebno. Kao na primer:
Ja: A koje tarife imate?
Ona: E pa evo ove ovde… a ne, čekajte, ovo su stare, nemam one nove. Marija, jel možeš da odeš tamo da doneseš nove?
Ili recimo:
Ona: Dajte mi karticu i sačekajte ovde … ne, ne morate da idete sa mnom … (minut kasnije) … jao, hehe, ipak morate, potreban je PIN … hehe.
Sve u svemu, ni sam ne znam da li sam za prodaju tog Telekoma ili ne. U neku ruku smatram potpuno pogrešnim ceo taj “projekat” prodaje i uopšte prodavanje jednog takvog preduzeća i resursa, ali sa druge strane se postavlja pitanje koliko zapravo ovaj Telekom može da ide na dole po pitanju profesionalnosti, uslužnosti, osoblja i slično, i da li je to nešto što bi trebalo plaćati. No, da ne skrećem sa teme, prisetimo se i jedne lepe sličice 🙂
