Sećam se priča starije generacije koji su bili u prilici da posete Češku pred kraj osamdesetih i početak devedesetih a potom desetak godina kasnije iznova otišli u Prag, Brno ili Karlove Vari. Njihovi utisci kao po pravilu bili su identični – “tada” je Češka bila pusta, prazna, bezidejna u sivilu i mnogo iza nas. Jugoslavija je Česima bila “meka” i “raj na zemlji”. Onda su nama došli ratovi, njima period napretka pa su komentari istih tih ljudi po ponovnom odlasku bili u potpunosti suprotni. Dok smo mi došli do “dna” i postaili bezidejni, prazni i sivi, Česi su osetili blagodeti napretka neopterećenog ratovima i politikom.
Nešto slično sam i ja imao prilike da iskusim. Posle deset (zapravo bliže jedanaest) godina iznova sam posetio Češku na nešto duži period. Dolazio sam još dva do tri puta u međuvremenu, ali na po jedan dan, nedovoljno da formiram bolji utisak.
Ta 2003 bila je izuzetno zanimljiva jer su česi bili u potpunoj euforiji ulaska u Evropsku Uniju. Svugde su bile EU zastave, na ulici su deljeni flajeri oko toga šta EU znači narodu Češke, hit meseca na radiju bila je “Oda Radosti” (dobro, za ovo se šalim) i sve je odisalo jednim posebnim optimizmom. Da se razumemo, već tada je kapitalizam i svi “benefiti” zemalja u tranziciji dospeo u Češku (tranzicione banke, počeci privatizacije) ali svi znamo koliko se te stvari menjaju kada neka manja država postane EU članica.
Moj utisak iz tog perioda, pored gore pomenutog bio je okrenut cenama. Češka je bila prejeftina, mogu slobodno reći, ili makar dosta jeftina u odnosu na Srbiju, ali o tome ću drugom prilikom. Osnovne životne namirnice, cene u prodavnicama, čak i tehnika, putovanja, garderoba, sve je bilo nekoliko puta jeftinije od cena u našoj zemlji. Čak i meni sa skromnim primanjima tamo nije predstavljao nikakav problem da u prodavnici “kupim sve što želim”, obnovim pomalo garderobu, sredim sobu, slične stvari. I svaki put kada sam dolazio u Beograd šokirao sam se cenama koje su oko mene.
Godina je prošla, Češka je ušla u Evropsku Uniju i stvari su počele da se odvijaju svojim dobro očekivanim tokom. Dekadu kasnije, posetio sam je ponovo i ostao pomalo šokiran viđenim. Ovde je možda dobar trenutak da kažem kako je sve ovo subjektivan utisak i kako se nimalo nisam potrudio da analiziram kretanje cena, dohotka građana i sličnih stvari već da iznesem ono što sam video svojim očima i kroz priču sa prijateljima.
Pre svega, globalizacija je jedna opasna stvar, makar za one koji žele da se osete u inostranstvu kada odu u neku drugu državu. Ako želite da se osećate “kao kod kuće”, onda je ovo za vas srećan period u životu. Jer u Češkoj pored očekivane mogućnosti da jedete u McDonaldsu možete popiti kafu u Costa kafi, otići u Starbucks, kupiti Coca Colu ili Lays čips, pojesti Nutelu, uživati u Danone voćnom jogurtu ili Tuc krekerima, neuspešno odoleti Hajnekenu, Tuborgu ili Carlsbergu. Ujedno, da se razumemo, ako u Češkoj pored svih čeških piva popijete bilo koje od gore pomenutih, ne zaslužujete da popijete više niti jedno pivo do kraja života.
Ukoliko odete u bilo koji tržni centar, nećete naći niti jednu radnju koje nema kod nas. Čak i ukoliko vam se učini da je nova i drugačija, shvatićete da samo nosi drugo ime na toj teritoriji. Odavno je prošlo vreme kada ste mogli da odete u tržni centar u nekoj drugoj državi samo da biste našli artikal kojeg nema kod nas. I sada kada odete u prodavnicu, pogledate etiketu, videćete sve one šarene zastave raznoraznih zemalja i cene proizvoda u tim zemaljama. Shvatićete da je to to – sve što postoji na planeti bilo gde, postoji i tamo gde ste vi.
To je slično kao ono kada vam se rasprši balon zvani “free shop na grčkoj granici” kojem ste se radovali kao klinci jer ima sve ono što kod nas nikada nije postojalo. Ako ste posetili pomenuti bilo kad u proteklih 10-15 godina, shvatili ste da je opremljen kao bolje opremljeni Maxi i nema više one posebne radosti kao kada kupite pakovanje malih Sneakersa ili kutiju M&Ma.
Pre deceniju, stvari su bile dosta drugačije. Pored McDonaldsa i KFCa, kao i još nekoliko najpoznatijih brendova, većina proizvoda i proizvođača bila je iz lokalnog miljea. Mogli ste bez puno muke da probate lokalne specijalitete i proizvode, slatkiše i slaniše a svakako pivo i neke od proizvoda po kojima je Češka poznata. Da i ovo razjasnim, to možete i dalje, ali “po ceni”. Na primer – Oplatky su neki vid napolitanki, samo tanje i u obliku tanjira. To je lokalni slatki specijalitet. Ali ako pogledate malo bolje, shvatićete da je kompanija koja ih proizvodi zapravo u vlasništu Mondeleza, grupe koja drži još veliki broj brendova koje znate i koristite svakodnevno i u našoj zemlji. Naravno, postoje mali proizvođači i lokalne prodavnice u kojima je i dalje zastupljena mala lokalna proizvodnja, ali su oni očekivano istisnuti velikim igračima.
Tu dolazimo i do drugog problema, formiranje cena. Eto, baš na tom primeru Mondeleza koji recimo proizvodi Tuc, a koji sam video u svakoj od desetak zemalja koje sam posetio ove godine, mogu reći da Tuc u svakoj košta “u dinar” identično, naravno preračunato u lokalnu valutu. Tako je i sa mnogim drugim proizvodima koji spadaju u te “globalno prepoznate”. Ne moramo za potrebe ovog teksta uzeti u obzir platežnu moć kupaca, stanje u kojem je država i slične “gluposti”, ali lako možemo zaključiti da dve do tri kompanije samostalno formiraju cene proizvoda koje kupuje većina žitelja Evrope (hajde da se ograničimo na Evropu), time efektivno utičući na kupovnu moć svih nas.
I ne samo to, nego nema ničeg više od one priče kako je neka zemlja jeftinija od druge. Cene u Češkoj su skoro pa identične cenama u Srbiji. Osim ako su više nego u Srbiji, naravno. I nije samo pitanje cena, trebalo bi uzeti u obzir i da vlasnici brendova određuju i šta u njega ide. Pa se tako prelaskom Opavije u vlasništvo Mondeleza menja i set sirovina koje se koriste da bi se proizvod napravio, pa je pravo pitanje da čak i kada je produkt naizgled iz Češke, da li je on tu samo “sastavljen” od smesa koje su dopremljene od ko zna odakle i da li uopšte ima isti sastav kao pre.
Da potvrdim svoju priču o cenama, razgovarao sam sa prijateljem koji živi u Češkoj skoro koliko i ja nisam bio tamo. I on ističe da je cena svega otišla višestruko na gore, dok plate to nisu ispratile. Diskusije radi, prosečna plata u Češkoj je oko 100.000 dok je u Srbiji blizu 45.000 dinara. Ne samo to, već su i cene rentiranja a posebno kupovine stanova skoro pa duplo veće nego u Srbiji. Na taj način skoro je potpuno onemogućeno bilo kome da kupi novi stan na kredit, osim ako nije “biznismen” sa novcem u kešu, stranac koji radi u Pragu za veliki novac ili mala grupa povlašćenih. Uspevaju i “obični” da dođu do kredita za stan, ali uz velika odricanja i mukotrpno planiranje.
I stranci su specijalna tema. Dolaskom stranih kompanija i privatizacijom, većina pomenutih postavila je na čelne pozicije svoje ljude, ljude iz Britanije, Francuske, Nemačke, Amerike … u skladu sa tim većina zaposlenih na nižim pozicijama su “obični česi”, ljudi koji nikada ne mogu ni da dođu na pozicije u koje su se “privalili” ljudi iz zapadnih zemalja. Slično je i u kontra smeru. Najosnovnije poslove i one koje česi “ne žele”, obavlja znatno jeftinija radna snaga iz Poljske, Rumunije, Bugarske… Ukoliko minimalno izađete iz centra grada videćete neuredne parkove, ljude sa bliskog istoka i druge došljake koji traže svoju sreću svugde pa čak i u Češkoj, iako je tu zasigurno neće pronaći.
Da li je EU donela očekivanu promenu Česima? Ne bih znao, nisam Čeh a uzorak onih sa kojima sam pričao je isuviše mali. Verovatno nekih benefita (poput lakšeg zapošljavanja u drugim državama EU) ima, ali posmatrano iz mog ugla, ne mogu reći da su baš dobro prošli. Možda je to zanimljivo za znati i zapamtiti.
