Kasno popodne, rekao bi neko i predveče, sedim i čitam knjigu koju sam dobio za rođendan. U tom, zvoni mi službeni telefon, pogledam, koleginica sa posla. “Hm…”, pomislih, “kakva li je muka sada zadesila, šta je krenulo naopako?”.
Ja: Halo?
Koleginica: E ćao!
Ja: Ćao
Koleginica: E, htedoh da te pitam, pošto ti znaš sa tim kompjuterima… (već sam “video” materijal za beep)… Ja hoću od kuće da proverim email sa posla ali mi ne ide. Sve sam probala. Radim kao na poslu, ali on stalno izbacuje da ne može da preuzme mailove.
Ja: Ma ok, nije to ništa strašno, mi imamo običan mail server, znači samo uključiš Windows Mail i on ti preuzme poštu, kao da si na poslu.
Koleginica: OK, ali ja kad radim kao što na poslu, ono neće! Idem tamo na Kontrol Pejnl, pa Netvork, pa onda ima kao piše Kurentli konekted tu…
Ja: Čekaj, čekaj…
Koleginica: I onda ispod nešto piše “TP-Link”, “Orion telekom”, “HG…”
Ja: Stani, nije tu program za proveru emaila, on je dole levo, kao sličica pisamaca
Koleginica: Ali ja se ovako na poslu konektujem!
Ja: Za proveru emaila? Pa…
Posle nekoliko trenutaka, kao iz vedra neba, pogodilo me je:
Ja: Izvini, a jel ti imaš internet kod kuće?
Koleginica: Ne
Znate onda ono, kad ne znate šta da kažete? Nekako, skoro kao da vam je neko saopštio da je neko drugi preminuo. Potpuni zabag u mozgu, dok još jednom proleće kroz sivu masu info koji ste čuli, iz čega treba da izađe neki smisleni odgovor, a da pritom ne krenete da se derete u neverici na osobu sa kojom razgovarate, ili počnete da se smejete (ovo drugo naravno ne u slučaju da je neko preminuo).
